УГАСИО СЕ ПАЛЕЋИ КАНДИЛО СВЕТОМ САВИ - ОТАЦ ГЕОРГИЈЕ СВЕТОГОРАЦ

Кад је наш новозамонашени отац Симон тек прошле године дошао у Хиландар, срео је оца Георгија Витковића, нашег српског пустињака на Светој Гори, и сав био њиме опчињен. Чим је месец дана касније обукао своју искушеничку расу, одмах је подражавање навелико почело, како у спољашњим знацима, тако још више у начину живота. Дође ли неки већи празник, наш млади искушеник би најпонизније затражио благослов од духовника да мало прође по околини манастира, и онда би журно отишао уз један планински поток, са чије се десне стране, на два километра од манастира, налази историјско светиште - келија Св. Тројице, коју је подигао Св. Сава, Доментијан је ту живео и многи пустињаци потом, све до оца Илариона који је пре 40 година оставио иза себе још приметну хумку са увелико натрулелим крстом. Ту се и отац Георгије пре две године неко време задржао, а онда из његовог сталног боравишта, Старог Русика, навраћао овамо кадгод би за то осетио потребу. На такво сретање је и наш искушеник сваки пут помишљао кад је стрмом стазицом од “Спасове воде” скретао право горе на стену према тој келији.
Није отац Симон био једини који је осећао потребу да се нађе у близини једног таквог духовног атлете. И Светогорски калуђери и мирски људи тако су осећали. Живећи у свету, тој пустињи пуној бесмислица, многи посетиоци: и наши Срби из духовног и световног позива, и странци из пресите и нервозне Европе, са много интереса и очекивања траже у Светогорској пустињи одговоре на масу питања која их данас занимају или муче. Кад би неки од њих наишли на оца Георгија, брзо су за њима следили све нови и нови, и те препоруке су кроз протекли низ година учиниле овог нашег ретког подвижника познатим широм Европе, оно до чега је њему најмање било стало.
Сећам се још живо, кад је оно пре 10 година дошао неки студент из Бона у наш манастир, два дана пошто му је истекла дозвола боравка на Св. Гори. Кад му је речено да нас без нужде доводи у ситуацију да се саглашавамо са непоретком, он објасни да је заправо код њега нужда у питању. Тражио је свуда, вели, духовника и није нашао, па је зато окаснио са напуштањем Св. Горе. - Он није знао ни један од језика којима се Светогорци служе. Зато му поменусмо, да ако би други пут дошао на Св. Гору, потражи оца Георгија који зна стране језике, и објаснисмо му одакле је до њега најближе и најлакше доћи. Месец дана касније стиже нам писмо из Бона. Тај исти студент је од нас отишао право оцу Георгију (пет сати хода, ако се не залута), остао је са њим, каже, целу ноћ у разговору, и сад пише да је по први пут разумео о чему се у овом животу ради, као и да је отпочео један нови пут, не налазећи довољно речи да нам захвали што смо га оног дана на право место упутили.
Годинама су се понављали такви и слични случајеви, завршно са последњим од пре неку недељу.
* * *
Ко зна шта су носила у души два млада Американца кад су недавно узлазили од манастира Св. Пантелејмона према Старом Русику, с намером да виде оца Георгија и да разговарају са њим. Да им се иза једног савијутка на путу не указа кула, они би направили још који предах на узбрдици која их је тамо водила. Али ето, још мало, па ће они под она три дуба, како им је речено, где обично пустињак Георгије разговара са својим посетиоцима, уживати двојни одмор - душом и телом. Указаше се и та три стабла са једном круном пред великом зградом из које се уздизала кула, једини још остатак старог руског манастира, у који се некад, пред очевом потером, склонио наш Св. Сава. Но шта су знала ова два странца о целој позадини везаној за ово свето место. Нису они знали ни то, да је отац Георгије изабрао себи ово место за подвиг и да је за њега већ 12 година везан, само да би горе на кули, у малој црквици посвећеној Св. Сави, палио кандило.
Врата су на згради била отворена, значи он је ту. Чекали су неко време да се појави, потом га дозивали, а онда су решили да уђу.
Први кораци преко прага и трзај уназад. - “Он је”, рече хладно први. - “Спава?” прозбори упитно и збуњено други.
Десно од врата, у оделењу које је претходило степеништу за први спрат, поред у зиду уграђене чесме, седео је са главом погнутом напред крупан монах оштрих црта лица, коштаних руку, са великим жуљевима на спољашњим зглобовима прстију, жуто-мрке пути која је прекривала само кости на исушеном телу.
Два дошљака су стајала ту неко време непокретни и без речи. Место планираног дијалога отпочео је код свакога од њих један као никад дотле озбиљан монолог. Они су сами себи у овој атмосфери свете тишине дали одговор на многа своја питања, која људи по инерцији и кукавичлуку увек остављају да неко други то учини. Потом су, чинећи поклон у знак поздрава, отишли журним кораком назад, да у Св. Пантелејмону обавесте шта се на Старом Русику десило са последњим његовим житељем.
Идућег дана вест је преко Кареје дошла до нас у Хиландар. Сви смо били потиштени, иако то на Св. Гори за овакве случајеве није обичај. Ми смо веровали и имали јак осећај, да је отац Георгије навршио своју меру, и да га је Господ позвао на отпочинак од њего- вих надчовечанских трудова. Али, нама је он сад много недостајао. Осетили смо врло снажно да га нема. Постали смо сиромашнији.
Јуче сам тек отишао на његову хумку, да учиним 40 метанија, да се опростимо по монашком обичају. Стајао сам потом дуго ту.
Унаоколо је био празан простор, пун борова и кестена. Само једна са- мица ту у близини где однедавно живи млади Рус, јеромонах Евстатије, даје душу овој големој падини.
На повратку у Хиландар имао сам дуги пут и велику самоћу. Ишао сам гребеном Атонске планине одакле се изнад превоја, увала и пропланака, гледа кад на једно кад на друго море, с обе стране нашег полуострва. До тог задовољства ми данас није било стало. Спуштена погледа на камениту стазу покривену првим опалим лишћем, почео сам да живо размишљам о свему ономе што сам између свог првог сусрета са Бранком Витковићем у Минхену 1951., и ове свеже хумке оца Георгија Витковића, посредно и непосредно доживео и сазнао. Дошавши синоћ у манастир реших се да о свему томе и напишем.
* * *
Десило се то у оно време кад сам био пун зебње да ли ћу, како ћу и кад ћу да нађем свој коначни пут у један пуни живот којим би било вредно живети. То под туђим небом, пред неизвесним сутра, и са наметљивим проблемима опстанка у оним поратним данима - није било нимало лако. Требало је подстицаја однекуд, подстрека од неког, и максимум сопствене воље.
У Богенхаузену, крај Минхена, била је наша српска црква. Сваке недеље и празника ту се виђало на десетине наших земљака. Међу тим мени већином познатим лицима, била је покоји пут и једна личност која ми је привлачила нарочиту пажњу, али ме одбијала својим неутралним држањем. Место да му приђем, ја сам друге питао ко је тај човек. - Студент електротехнике и велики особењак, речено ми је. И на том би се све и завршило, да се код тог студента није нешто чудно догодило. - Свештеник под чијим сам ја духовним окриљем годинама живео, учинио је на поменутог студента у неколико личних додира такав утицај, да је овај, укључен у “коло струје”, намах засветлио ... - После једног вечерњег богослужења остао је Бранко Витковић међу нама неколицином који смо око цркве живели, и почео нам објашњавати, како он као електротехничар гледа на небески домострој. Његове црне очи су живо прелазиле преко наших ликова, а коштана рука спретно на једном ком- пликованом цртежу показивала васионске феномене, повезујући све то са премудрошћу Божјом. Кад нас је Бранко те вечери пун смирености напустио, осећали смо да се код њега одиграо један грандиозан преокрет.
Неко време потом био сам позван да га посетим. Живео је под кровом једне велике зграде у избегличком логору. Мала просторија, сто, постеља и нешто књига у њој. Падоше ми у очи неколике свеске дивно исписане и исцртане. Из њих је учио. Био је при крају својих студија. Очекивао сам да ми прича о себи или нашим општим проблемима, и у том смислу хтео сам да поставим нека питања. Али он направи један неочекивани увод и поче да ми казује о св. Антонију, првом монашком учитељу наше Цркве, кога је он тих дана по први пут из неке књиге упознао, и све време моје посете остао је код ове теме и својих врло интересантних коментара. По његовом лицу, по боји и низини гласа, имао сам утисак да целог тог дана ништа није окусио. Али у сваком његовом покрету, гесту, речи, видело се јасно да он плива у неком унутрашњем блаженству, у једном унутрашњем свету у којем је све нашао без остатка, и у који би желео свакога да уведе ко му се приближи.
Са незаборавним утиском и јаким подстицајем отишао сам оног дана из мале кровне собице Бранка Витковића.
Неко време потом и мени се отвори један нови пут. Мислио сам на Бранка врло често, али га нисам виђао. Кад сам чуо да је прекинуо електротехнику и отишао за Париз на Теолошки институт Св. Сергија, ни мало ме то није изненадило.
Године су пролазиле. У два-три маха сазнао сам понешто о Бранку Витковићу. Једном, да је у Палестини - замонашио се. Потом, да је на Св. Гори, у нашем Хиландару. И радо сам се у тим приликама враћао на оне јединствене слике из наших неколико заједнички проведених часова. - Онај његов импресивни мушки лик, она херцеговачка кршност у држању, она религиозна благост у пуној мужествености једног идеалисте, и његови стални покрети напред у тражењу - снажно су деловали на мога унутрашњег човека.
Да, сусрети у овом животу нису можда никада случајни. Господ нам се, у икономији нашег спасења, најчешће обраћа преко људи, јер ми њих пре можемо да разумемо него што можемо непосредно Њега. У мом случају сам Бранко није био довољан. На реду су били још и други "инструменти" и “оруђа” ...
Али једног дана, кад сам поред себе имао најпотребније ствари од све дотле стечене имовине, и кад сам се у реци туриста из северне и средње Европе спуштао према италијанском југу, да преко Јадрана и Северне Грчке стигнем до последње моје земне станице - Свете Горе Атонске, онда ми је Бранко Витковић изнова постао непосредно актуелан. За који дан још па ћемо бити опет заједно, сад за стално, на истој еванђелској стази, у истом звању и у заједничкој служби нашем древном Хиландару. Али кад сам стигао на Атон, у Кареји већ, сазнао сам да Бранко живи на Старом Русику као монах Георгије.
Дани су ми у Хиландару брзо пролазили иако су почињали од поноћи. Наврши се година и са њом време мога искушеништва. А чим се замонаших, старији ме послаше у Кареју да на "Атониади" (Богословској школи) учим грчки језик. Сад је отац Георгије само сат хода био удаљен. Пре него сам стигао да до њега одем, појави се он једнога дана. Непосредан, топал са пустињачким шармом, љубопитљив за моје духовно стање и неисцрпан у поучавању, - тих пар сати нашег разговора били су ми, после првог сусрета са Хиландаром, дотад највећи доживљај на Св. Гори.
На растанку сам га молио да ме чешће обилази, ако може. Он је то врло радо чинио иако не често. Поступао је тако намерно пошто ми је задавао духовне вежбе и остављао ми времена да их до идућег сусрета довољно савладам. Онда би ме врло умешно преслишавао, допуњавао и на разне ствари поновљено скретао пажњу. А кад би са тим “службеним делом” бивали готови, онда смо се опрезно враћали у нашу прошлост, и један пред другим указивали на онај “црвени кончић”, који нас је, свакога на особен начин, довде довео.
Његов је пут био у многоме тежи, па самим тим и далеко лепши. Нисам могао да га се наслушам о његовим “париским данима” док је био на Институту. Тад је он стајао у “првој љубави”, почетном периоду у духовном животу, кад Господ својим одушевљеним следбеницима пружа обиље утехе и изазива их на велике подвиге, који се са лакоћом и без мере на себе примају. У таквом свом душевном стању пуном умилења од непосредног доживљавања Божјег присуства, он није могао да прати са довољно пажње текућа предавања. Била су му она, поред свег њиховог стручног квалитета, ипак врло сувопарна, далека од живота, срачуната више на богаћење разума. Једва је сачекао да се заврши прва го- дина, па је уз помоћ и са благословом свога декана, Епископа Касијана, кренуо у Палестину и ступио у манастир Св. Саве Освећеног. Игуман тог грчког манастира доделио му је послушање водича за странце. Са познавањем неколико језика, он је ову, за почетника на монашком путу врло незахвалну дужност, обављао добро, али, на своју срећу, кратко. Јорданским властима тад он постаде сумњив, и без икаквог доказа и саслушања, они га једног дана избаце преко границе, - у Сирију. Отишао је у прву православну цркву да се помоли за просвећење пред новом неизвесношћу. Вече се било спустило. У углу где је стајао владала је полутама. Неко му приђе. Једва је разабирао понеку од упућених му речи иза којих је следио стисак руке, и потом је осетио да му је у шаци нешто остало. Напољу је избројао 10 фунти стерлинга. То је било све што је сад имао и последња мисао после молитве - Света Гора. Али претходно мора за Цариград ради дозволе. И реши да иде пешке. Иако је више дана путовао, стигавши пред Вас. Патријаршију осећао се лак и свеж као да је на анђелским крилима донет. Тешкоћа је настала тек кад је чуо да се дозвола не може да добије брзо, већ после разних провера и неизвесног времена. Али он је мирно одговорио да ће целу ту процедуру да сачека на степеништу Патријаршије, што је код друге стране изазвало негодовање. Ипак он је седео. Старац није био, а на просјака није личио. Напротив. Његово држање је изазвало живу љубопитљивост. Он се молио. Други су пролазили и окретали се. Питања и примедбе нису изостајали ни први, ни други, ни трећи дан. А онда му је место дозволе дата препорука за Атину да би тамо започео “редовни пут”. Пешачење је настављено, фунте су мењане, Атина се ближила. У Министарству сп. послова, Оделење за црквена питања, где спада и Св. Гора, речено му је да се пријави у избеглички логор Лаврион, и отуда да отпочне са папирима за Св. Гору. Али он је рекао шта је имао да каже, и отишао да седи на степеништу. Овде је и полиција имала посла, али је он смерно остао при своме. Раса у Грчкој је поштована. - Онда је са исправама у руци напустио престоницу и упутио се на север преко Атике, Тесалије и Халкидике према Атонској Гори.
У Хиландару је дочекан као прва ласта после дуге и хладне зиме. Први млад и способан човек међу ветеранима хиландарским, употребљив за свако послушање, права благодат, утеха и радост. И он је све то био пуних осам месеци. Радио је све и стизао свуда, а у свом слободном времену држао је своје строго келијно правило са много метанија, тако да је стогодишњи отац Сисоје, доле на спрату испод келије искушеника Бранка, постао забринут за даљи развој код оваквог ревнитеља на самом почетку уске монашке стазе.
Духовни је живот “авантура” своје врсте. За природе каква је била оца Георгија, он се постављао у две крајности: или све добити, или све изгубити. Али је овај борац Христов после дотадашњих већ духовних искустава ишао смело у разрешењу горње дилеме.
Једног јутра он се појави пред старијима у Управи манастира, учини дубоки поклон, и одмереним гласом, са мало речи, изјави да га пустиња неодољиво вуче, замоли за опроштај дотле и за благослов на свом даљем путу. - Знајући га из протеклих месеци и слушајући ове речи пуне одлучности и поуздања, Хиландарски старци су му тешка срца ипак дали благослов, и он је отишао.
Дуго је ишао са бројаницом у левој и штапом у десној руци, и са торбом до пола испуњеном "сухаркама" (осушени хлеб) а од пола најнужнијим књигама. Застајао је на планинским изворима и потоцима да се поткрепи. Остајао у хладу или заветрини да се читањем светоотачких књига духовно освежи. И тражио је на високим литицама, у скривеним самицама, духовне руководиоце. Више пута је тако прокрстарио Св. Гором, док у старцу Јосифу, на Новом Скиту, није нашао свог духовног оца. Тај је старац имао велику духовну снагу у себи и привлачио као неодољиви магнет све оне који су без имало резерве били окренути своме Господу. [ест месеци је отац Георгије провео у његовој непосредној близини трудећи се свим снагама да савлада “умно деланије”, непрестану молитву, називану још - умно-срдачна, или Исусова молитва. Та је молитва централни елеменат, душа светогорске мистике. Она је “најкраћи пут” ка Господу, али и најтежи и најопаснији. Без искусног духовног руководитеља, тај је пут оивичен вртоглавим провалијама.
Са почетним плодовима ове молитве стеченим под духовним окриљем старца Јосифа, отац Георгије доби благослов да иде и усами се на Старом Русику, па повремено да долази на даља духовна саветовања. Браћа Руси из Св. Пантелејмона дадоше му радо право боравка тамо. У срцу му је одмах почела да расте мисао да ту, у истој кули где и Св. Сава некада, прими монашки постриг, и да ту, палећи кандило Св. Сави и молећи му се за помоћ у аскези, чека на даље покрете свога срца следећи Вољи Божјој. - Годину дана касније он се замонаши узевши Св. великомученика Георгија за свога заступника и заштитника. Аскетизам Св. Саве и исповедничко мучеништво Св. Георгија, били су сад спојени у један идеал кога је требало у дневном животу на Старом Русику следити.

Монах Митрофан Хиландарац