Отац Георгије (Витковић) – други део

Једном приликом, кад смо били у посети Светој Гори и Хиландару, нас неколико посетилаца заноћили смо у том конаку у Кареји. Однекуд, то вече дође и отац Георгије. Док смо ми вечерали у кухињи за трпезом, он се није дохватао до хлеба и јела, већ нам је свима причао о богоугодним стварима и делима. Кад је дошло време да пођемо на починак, отац Арсеније пошао је са нама, носећи лампу да нас распореди на спрату по собама. Пошао је и отац Георгије. Видео је своју собу, и док смо ми мислили да ће се и он припремити за починак као и сви остали, њега је нестало.

Ујутру рано, када смо устали ради богослужења у цркви, отац Арсеније нам је уз послужење, слично оцу Митрофану причао, да је отац Георгије целу ту ноћ пробдио у дворишту на молитви или иза конака, у једној старој шупи претрпаној дрвима и другим предметима. Видео га је на сред дворишта, између црквице и конака како се, сав озарен, под звезданим небом, моли. Чим је приметио оца Арсенија, у једном изузетном молитвеном усхићењу, окренуо се и раширених руку позвао га на јутарњу молитву да се заједно моле Господу. Волео је природу, и ноћи је проводио у молитвеном бдењу, напољу, у тој Божијој прекрасној творевини, макар било и веома хладно. Дан је обично проводио у молчанију у својој келији, или у душеполезном разговору са светогорским поклоницима и посетиоцима, који би били упорни да га пронађу и посете.

Таквима би се он прво показао као јуродив; натрпао би себи око врата и на главу неких прљавих крпа од поцепаног одела и веша, ноге би искривио, као да је хром и дефектан и у ногама и у лицу, а са великим крстом на грудима. Тако маскиран, појавио би се пред своје госте, који га у Русику, пред конаком на клупи, уз три стабла из једног корена, чекају да се појави. Та три стабла, са дивном, увек зеленом круном, имала су за њега значајну симболичну вредност. Кад би оценио у својим посетиоцима да то нису обични, радознали туристи, већ побожни поклоници светогорским светињама, који га с поштовањем траже за савет, он би спустио своје чудновато јуродиво бреме, исправио се, сео међу њих, или стојећи говорио би им о Богу, о вери, о побожности и о свему хришћанском што их интересује, док се не уморе. Тад се могло осетити да из њега избија вулкански интензивно, духовно „пражњење“.

Док разговара, очи су му обично затворене, а лице озарено. Ако посетилац није дорастао за разговор са њим, онда би одлазио смућен, са главом пуном кошмара и зујања, па би тражио нову прилику да дође к њему и боље се објасни. А, ако је разговор и пријем с њим био добар и јасан, онда су најчешће код посетиоца у животу настајали судбински преокрети, па би радост њихова била обострано велика. Најлепше, што се у контакту са монасима на Светој Гори може доживети, по мишљењу оца Митрофана, био је, сусрет са оцем Георгијем на светогорским стазама, почев од Русика.

На том месту пред конаком старог Русика, на молбу оца Митрофана почео је отац Георгије с њим дужи разговор, који му је остао у сталном сећању. Прво му је показао на неколико метара од те клупе са трокраким зимзеленим дрветом, једну уздигнуту мермерну плочу, која им је то вече светлуцала на месечини, ограђена гвозденом оградом. Затим му објаснио, да је то био олтар на којем су Турци одсекли главе тројици монаха овог манастира и бацили их овде у бунар из којег је, после тога, израсло ово дрво са три стабла из истог корена.

Црква је затим, убрзо срушена, само је остало то ограђено место где је био олтар. После краће паузе, као одговор на ово што су видели, отац Георгије почео је говорити о Светој Тројици и нашем односу према Њој, кроз мучеништво. Даље, отац Митрофан вели, да, ма како покуша да то објасни неће бити оно што је тада чуо од оца Георгија. Али, основна је мисао била та, да се Светој Тројици не може прићи без слободе, а слобода се стиче кроз мучеништво, у борби против греха.
Кад сам пошао у Грчку на постдипломске студије 1971. прво сам отишао у Свету Гору, да се, ето, први пут поклоним тамошњим светињама. Тада сам са оцима Атанасијем Јевтићем, Артемијем Радосављевићем, Иринејем Буловићом (садашњим архијерејима) и још неким нашим студентима, посетио готово све манастире и скитове у Светој Гори за три недеље дана.

У то време, отац Артемије и Иринеј позову ме да посетимо у Старом Русику и оца Георгија. Нисмо га нашли у манастиру, иако смо га позивали више пута и чекали на клупи код већ поменутог трокраког дуба. Онда смо продужили кроз шуму, поред велике цркве путем низбрдо према Светом Пантелејмону. Негде на половини пута, сретнемо ми једног монаха где иде узбрдо према нама, са торбицом од кострети на рамену и штапом у руци како журно иде према Русику. Поменути оци први му се јавише и поздравише га на грчком, јер га нисмо познавали, и он тако исто на грчкомотпоздрави нам. Али, убрзо сазнадосмо да је то отац Георгије, јер је видео да долазимо од Русика, па се сви са њим поздрависмо апостолским и монашким целивом и почесмо српски разговарати.

Тада нам отац Георгије рече, да је већ сазнао за наш долазак код њега и да је сишао у Дафни да купи нешто чиме би нас почастио. Али, ето, вели, Пресвета је Богородица хтела да се нађемо овде.

Затим смо с њим почели духовне разговоре. Говорио је доста брзо, енергично и врло надахнуто. У говору је каткад са српским језиком мешао по неку реч грчког, француског или неког другог од језика које је знао. Од тадашње његове, веома корисне поуке и говора, сада се сећам оног детаља кад је говорио о хришћанском животу и упоређивао га са монаштвом. То нам је говорио веома живо и сликовито помоћу свога штапа, кад је упоређивао монаха и војника с пушком. Док сваки хришћанин, вели, пред Богом се односи и понаша као слуга пред господарем или као војник пред својим владарем; кад га позову, он војничким кораком прилази, поздравља их, прима наредбу и војнички одлази на извршење заповести. Тако слично чини и сваки хришћанин. Међутим, монах који је ради Бога и спасења свога оставио и родитеље, и породицу, очеву имовину и сва друга земаљска добра, он се односи и понаша према Богу са великом љубављу и слободом, као мезимче према своме оцу. И Бог њега прима као своје најмлађе „миљенче“, са највећом очинском љубављу, и нуди му праву очевину са Његовим Сином Јединородним Царство Небеско.

Из оваквог, отприлике, схватања монашког живота оца Георгија, било нам је много јасније, зашто је он дошавши у Свету Гору постао добровољни сиромах и пустиножитељни боготражитељ; да путујући по Светој Гори често се потуца од манастира до манастира, од келије до келије, од скита до скита; у великој беди и сиротињи, без пристојног и макар једнодневног најскромнијег оброка, на даскама и асури без пристојне постеље за одмор, са тако похабаном и увоштањеном одећом, коју нико не би пожелио да има и да је носи.

Јасније нам је да тај јуродиви монах тиховатељ (исихаста) кроз такве, верујући Богу најугодније подвиге, као миљенче и мезимче тражи свога Оца; тражи га у пустињи далеко од света, јер у свету га не може лако наћи од вреве и светског метежа, а пустињска тишина Свете Горе за монаха тиховатеља је благодатно место да упозна Бога, као свог вечног Оца, Творца и Спаситеља.

Повремени боравци оца Георгија по запуштеним и напуштеним светогорским келијама, говорили су му да, иако је рођен на земљи није сталан становник земље, већ неба. Зато се он најдуже и задржао у Старом Русику (Светом Пантелејмону), где је крај самог пирга обитавао, а на пиргу, у црквици молио се и стално држао запаљено кандило светом Сави, у коме се он и о. Георгије замонашио у велику схиму у маленој црквици, осећајући ту, у највећој мери, благодат и дух нашег великог светитеља. Остало време проводио је у сталној молитви и молитвеном расположењу по разним обитељима и пустињским местима Свете Горе. Схватио је цело ово Свето полуострво Атонско, као један велељепни Храм Божији и као његову молитвену келију, које је окружено морским водама а покривено плаветним и звезданим небом Божијим. Зато је и природно да се подвижник, као што је отац Георгије, најрадије и као најслађе молио под кровом тог звезданог храма што се зове Света Гора. Својим примером, он и све друге монахе зове на ту заједничку молитву, као што је звао оца Митрофана, о. Арсенија и многе дурге монахе и житеље Свете Горе. Његов молитвени ехо допире и до нас монаха данас, ма где се ми налазили, да му се молитвено придружимо, ради добра и спасења нас и нашег народа.

Иако се предао овако тешком, усамљеничком и подвижничком животу, отац Георгије није био задовољан својим духовним достигнућима. Зато је често говорио и оцу Митрофану и другима, да је киновијско житије много благополучније од пустиножитељнога, коме нема краја. Јер, у манастиру човек може своје врлине и слабости да контролише на браћи својој, и да од прилике зна где се налази. У пустињи је то немогуће. Зато подвижник, живећи сам у пустињи, мора се држати сталне умне молитве као „дављеник сламке“.

Тако, стална молитва у срцу удружена са постом, били су оцу Георгију главни помагачи и јемци, да ће благодат Божија све друго допунити и уредити. Он молитву није посматрао као нашу моралну обавезу, већ као наше најузвишеније право, да сваког часа разговарамо са небом нашом вечном отаџбином, са Оцем нашим небеским, од кога нам зависи сваки дах у овом животу.

Тако гледано кроз оца Георгија, као молитвеника јасно је колико смо сви ми мање више, немарни да схватимо вредност молитве; колико ми људи не знамо и не умемо да се молимо, што чини и доприноси да свакодневно губимо свој природни духовни мир и радост, као највеће богатство у нашем животу на земљи.
Као образован монах са знањем шест језика, отац Георгије много је читао и много знао. Кроз своје молитвене подвиге стекао је велико духовно искуство и поседовао чисту мудрост опитних стараца Свете Горе. Поред монашког исихастичког подвижништва, које је за њега било „Свјатаја Свјатих“, он је познавао и све друге области нашег црквеног учења. За чистоту вере био је безкомпромисан и готов да поднесе сваку жртву, али није био фанатичан. Једино, кад би видео своју Православну браћу и сабраћу да се баве „овејаним“ екуменизмом, који нема православну светоотачку димензију, зилотски би подигао свој глас и приказао то као јерес.

Отац Георгије, све личне проблеме лако је решавао својим духовним искуством, па је помагао и другима. Тешко му је падало то, што је тада лакше могао разговарати о религиозним и сличним темама са Грцима, Русима и другим народима него са својом браћом Србима, и то највише, због њихове у то време, комунизма површности, немарности и индиферентности, како за верске и националне ствари, тако и за многе друге, које су од горућег значаја за биолошки и духовни опстанак нашег народа. Због тога се отац Георгије у многим светогорским ноћима, под звезданим небом свесрдно молио, као и пред кандилом светога Саве, да Господ и свети Сава подаре Немањићком соју Србима, скори почетак духовне и националне обнове. Можда бисмо то сада могли схватити да је његова таква молитва већ услишена.

Кад сам пред Малу Госпојину 1972. године, дошао из Атине у Свету Гору са грчким монасима, да посетим келију Старца Јосифа у Новом Скиту (Неа Скити) и да, по препоруци нашег оца Амфилохија и Артемија останем код њих неколико дана, користио сам се њиховим богатим духовним искуством, а посебно искуством старца Јосифа. Тада још нисам знао, да је код њих био отац Георгије и да га је овај честити старац светог живота духовно руководио. Код њих сам провео неколико дана по њиховом типику, у духовним саветима и разговорима, у молчанију и читању књига духовне монашке сарджине.

Уочи Мале Госпојине, сабрали су се сви монаси из Новог Скита, Свете Ане, суседних келија и манастира на агрипнију (свеноћно бденије), ради храмовне славе главног саборног храма, који се налази на средини овог скита. Црквене песме певане су грчки, свечаном и лепом византијском мелодијом. Монаси појци, смењивали су се сваких десетак минута. И то је трајало, негде, увече од 7 сати па до ујутру у 5 сати. Црква је била пуна монаха и побожних посетилаца, а олтар пун седих стараца и нас млађих свештенослужитеља монаха.

По завршетку Свете Литургије, на којој су били началствујушчи Старци Јосиф и Спиридон, а затим и други игумани и јеромонаси у саслужењу нас десетак; обавили смо трпезу љубави по светогорском обичају. Све је било изузетно свечано и у духовном благољепију, како се може само у Светој Гори видети и доживети. Није случајно отац Георгије изабрао баш тај свети кутак Неа Скити, да се уз светог старца, познатог целој Светој Гори оца Јосифа духовно стабилизује.

Пошто је требало следећег дана да путујем према Кареји, где сам мислио да ћу видети и оца Георгија, старац Јосиф ми је предложио да претходно посетим келију оца Георгија, коју му је он дао за боравак. Та келија удаљена је за две до три стотине метара од њиховог скита. Добио сам кључ и једном стазом упутио се према келији. Кад сам дошао, пред вратима келије стајала је висока клупица, направљена од обичне даске уместо сточића. На клупици се налазио покривен бокал с водом и у некој поклопљеној чаши мало шећера у коцкама, да се посетилац може сам послужити кад нема домаћина, поготово то добро дође кад је посетилац жедан и уморан. То је стари обичај код свих келиота у Светој Гори.

Послужио сам се ради благослова, откључао врата и у келији уместо поздрава отпевао тропар светом Георгију. Келија је имала само једно, одавно неокречено одељење. Унутра се налазио један мали сто и на њему Свето Писмо. Лево од врата уза зид, налазила се још једна шира клупа дужине кревета, прекривена једним старим ћилимом, који је уместо јастука покривао половину трупчића. На тој клупи се налазила и једна веома дуго ношена кошуља. На источном зиду стајала је икона пресвете Богородице. То је био сав инвентар ове келије, у којој се пола године подвизавао отац Георгије. Мене обузе нека туга, ваљда због те усамљености и што нисам нашао ту оца Георгија. Разгледам келију и око келије, целивам икону Мајке Божије и кажем: „Збогом оче Георгије!“ Закључам врата на келији и вратим се у скит, у келију Старца Јосифа, која је имала више просторија и црквицу читав манастир са три четири сабрата.

Сутрадан, после јутарњег богослужења, са благословом старца кренем малим светогорским бродом до пристаништа Дафни, које је имало неколико различитих продавница и других зграда, где су углавном монаси. У тим њиховим продавницама може се купити икона разних, крстића и других црквених ствари. Затим хлеба и основних намирница, као и материјала за монашке одеће и друго.
Тек што сам изашао са брода, угледам, међу многим другим путницима и монасима старог игумана Серафима из Руског маиастира Светог Пантелејмона. Само што ириђох да се с њим поздравим, а он ми рече:

– Аћец Иоани, ви знаеће што аћец Георгије умерл?

Ја, занет другим утисцима а изненађен овом неочекиваном вешћу збуњено и зачуђено упитах:

– Кад је умро и од чега?

– Ми јево вечером похороњили = ми смо га јуче сахранили.

– Он отравилсја грибами он се отровао печуркама.

На његово питање, изразио сам жељу да посетим гроб оца Георгија, и отац Серафим рече, да ће за сат два, јеромонах Висарион поћи горе у Русик камионом по дрва. Тако одемо заједно бродом до Светог Пантелејмона, а онда убрзо пођем камионом са оцем Висарионом и младим монахом Серафимом, тек пристиглим из Русије, те заједно кренусмо у Русик, где је отац Георгије провео пуних 12 година.

Кад смо стигли у манастир, оци сапутници показаше ми одмах с јужне стране цркве према олтару свежу хумку гроб обузет високом травом, с крстом на коме пише: монах Георгије.

Са тугом у срцу поклоних се пред његовим гробом, целивах надгробни крст и учиних мали помен. Затим, отац Висарион показа ми цркву велику и обновљену, а потом стари конак, где је при улазу у ходник чесма, под којом је, хладећи се, умро. Шумски радници, рече, видели су га на два дана раније повијеног и наслоњеног на дотрајалу, иза конака ограду.

Сутрадан, дошли су у манастир неки посетиоци, странци. Не дочекавши да се о. Георгије појави из отвореног конака, сами су ушли унутра. Страшан призор. Са запрепашћењем, видели су пред собом, испод чесме, исквашеног, склупчаног и свега поцепаног и упокојеног оца Георгија. Свакако да су дошли с намером да га посете и да са њим разговарају о својим проблемима, а ево, како су га нашли. Одмах су сишли у манастир Пантелејмон и о томе обавестили игумана и братију. Истог дана изашло је неколико монаха и јеромонаха с лекаром и установили да је отац Георгије јео отровне печурке гљиве, и њима се отровао. Опремили су га, опевали и сахранили по светогорском обреду и обичају.

Отац Висарион показао ми је и келију и пирг са црквицом, где се отац Георгије молио и кандило светом Сави палио. У келији и ходнику видело се да је крв повраћао и да се много мучио. Чак и раса на њему била је сва подерана, кад су га нашли под чесмом, где се хладио. У келији било је неколико старих богослужбених, светоотачких и других вредних књига, као и неких ту преосталих ствари све је било доста разбацано, постеља веома скромна. На прозору неке старе, похабане, наслеђене завесе. У дугом ходнику видело се да манастир има доста келија, али на жалост све запуштене, обрушене и неупотребљиве за становање. У келији покојника мученика, отац Висарион ми је показао и остатак свежих печурака бело-сиве боје, којима се, из незнања, отац Георгије отровао.
По манастирском обичају у Светој Гори, отац Висарион понудио ми је да узмем неку од оца Георгијевих књига или ствари ради благослова и успомене. Узео сам један, већи, једноставно рађен сребрни крст, који може да се расклопи и заклопи. Крст је вероватно парамански са његовог монашења, јер се унутра налазило мало косе, свакако од његовог монашког пострига и још нека светиња, можда честица мошти светог Георгија. Уместо ланца, налазила се бакарна жица са плавим пластичним омотом од електричне инсталације, невешто увезана као повитином. Хтео сам да га понесем у Патријаршијски музеј, да виде наше млађе генерације какав крст и ланац око врата, носи наш земљак светогорски испосник. Међутим, кад сам дошао у Хиландар задржао га је отац Арсеније (схимник Агатон) и некоме га, рекоше, доцније дао.

Узео сам и један, готово поцепан мали служебник са две мале обичне пластичне иконице: Христова и Богородична и две мале у служебнику слике: Краља Петра II и Чича Дражину. Отац Митрофан је, у Светом Писму које му је отац Висарион из подрасника оца Георгијевог дао, нашао Карађорђеву слику.
Из свега само овде реченог, види се колико су емотивно јака национална и патриотска осећања, да и пустиножитељног подвижника, као што је хиландарски монах Георгије, после љубави према Богу, највише га везује љубав према отаџбини, свом краљу, свом народу и народним вођама и војсковођама. Апостол Павле, који је сматрао све за трице само да Христа придобије, у том погледу иде толико далеко, кад је у питању спасење његовог јеврејског народа, „да би желео да сам буде одбачен од Христа за браћу своју, која су му род по тијелу, која су Израиљци“. Отац Митрофан тврди, да се о таквом ставу оца Георгија може написати читаво поглавље. Јер љубав према својој нацији свом народу, не може бити заостао и преживео став, као што нас у то убеђује натовска Америка и Европа, које не верују у начела Христова; нити је љубав према својој нацији нацизам (који је љубав према својој, а мржња према свакој другој нацији), како погрешно кажу комунисти и други, њима слични, за национализам. Нацизам је исто што и фашизам, а национализам је патриотизам или родољубље. То је, видимо врло добро знао и разликовао отац Георгије.

Са таквим, ето, завршетком земног живота оца Георгија, пошао сам потиштен у Хиландар. Он је на Светој Гори тако изненадно, раном смрћу оставио једну празнину, која ће стално да подсећа светогорске пустиножитеље подвижнике, да је попуне, што ће чинити радост светогорским житељима.

Монах, отац Георгије Витковић упокојио се ноћу, уочи Мале Госпојине 8/21. септембра 1972. у 52-ој години свога живота. Примио је Господ његову душу највероватније онда када смо у Новом Скиту, у Богородичном Храму сви заједно са оцем Јосифом, духовним старцем оца Георгија, били на свеноћном бденију, од вечера па до зоре, са завршетком Свете Литургије у молитви Господу Христу и његовој Пречистој Матери, Дјеви Марији.

Архимандрит Јован Радосављевић