Монах Виталије
Пред очима света лудак и развратник..
У дане патријарха александријског Јована Милостивог, дође у Александрију неки монах Виталије, из манастира преподобног Серида. У својој шездесетој години он изабра себи такав живот, да је људима који суде по спољашности његово житије изгледало зло и развратно, а Богу који гледа и испитује срца - богоугодно и благо-пријатно. А његово житије беше у овоме: желећида потајно обраћа грешнике и безаконике на покајање, он се сам показиваше пред људима као грешник и безаконик, јер он направи за себе списак свих блудница у Александрији, и за сваку посебно твораше приљежне молитве Богу, да их одврати од грешног живота њиховог. Сваки дан он је у граду одлазио у надницу као аргатин и радио од јутра до мрака. За свој дневни труд добијао је надницу дванаест новчића; за један новчић куповао је себи боб, и јео га на заласку сунца, јер је цео дан радио постећи се. А увече он је одлазио у блудилиште, давао осталих једанаест новчића једној блудници, говорећи јој: Молим те, ево ти овај новац, ову ноћ сачувај себе у чистоти, и не примај никога на грех. - И онда се затварао с њом у соби. Она би легла и спавала на својој постељи, а он се у једном углу сву ноћ тихо молио Богу за њу све до сванућа. Онда је одлазио од ње заклевши је да никоме не говори о овоме. И тако је стално радио сваки дан: дању је аргатовао као надничар постећи се, а ноћу одлазио код блуднице, и без сна проводио ноћ у молитви. Сваке друге ноћи одлазио је код друге, док тако не би обишао све блуднице, и онда је поново почињао од прве.
Због тога живота цео град се гадио од њега а многи су га пљували и тукли.. Дође, тако, старац и до своје кончине..Неки од људи видећи да старац не отвара данима, развалише врата и уђоше, и угледаше старца усред келије где клечи на коленима и као моли се, а света душа његова беше отишла к Богу. У рукама пак његовим беше хартија, на којој стајаше написано ово: Људи Александријци, не осуђујте пре времена, док не дође Господ - Судија Праведни.
Чувши за упокојење монаха, све оне жене што се по његовим молитвама обратише Богу, слегоше се код њега са воштаницама и кандилима, плачући за својим оцем и учитељем. И тада свему народу јавно објавише врлину његову, како се ни руком својом не дотаче ниједне од њих, и како је долазио к њима не на грех него на спасење њихово. А народ се срђаше на њих, и говораше: Зашто скривасте од нас светост овога оца, те се ми, не знајући, много огрешисмо о њега, осуђујући га и корећи га? А жене одговараху: Бојале смо се, пошто нам под силним заклетвама забрањиваше да никоме не казујемо ту тајну његову. И када једна од нас стаде казивати људима његову тајну, одмах побесне. И ми ћутасмо, јер се свака од нас бојала такве казне.
И дивљаше се народ таквом слузи Божјем, који је на тако диван начин скривао светост живота свог пред људима: и док су га сви сматрали за развратног грешника, он је уствари био пријатељ Божји и чисти сасуд Светога Духа. И, стидећи се своје неразумности, људи осуђиваху себе што су осуђивали таквог угодника Божјег и вређали невиног и чистог срцем.
Тело монаха Виталија пренесе патријарх са народом, а на његовом гробу почеше велика чуда да се дешавају.
И многи Александријци исправише се примером таквог врлинског живота Виталијевог, и заветоваше се да не осуђују никада никога!!!
У дане патријарха александријског Јована Милостивог, дође у Александрију неки монах Виталије, из манастира преподобног Серида. У својој шездесетој години он изабра себи такав живот, да је људима који суде по спољашности његово житије изгледало зло и развратно, а Богу који гледа и испитује срца - богоугодно и благо-пријатно. А његово житије беше у овоме: желећида потајно обраћа грешнике и безаконике на покајање, он се сам показиваше пред људима као грешник и безаконик, јер он направи за себе списак свих блудница у Александрији, и за сваку посебно твораше приљежне молитве Богу, да их одврати од грешног живота њиховог. Сваки дан он је у граду одлазио у надницу као аргатин и радио од јутра до мрака. За свој дневни труд добијао је надницу дванаест новчића; за један новчић куповао је себи боб, и јео га на заласку сунца, јер је цео дан радио постећи се. А увече он је одлазио у блудилиште, давао осталих једанаест новчића једној блудници, говорећи јој: Молим те, ево ти овај новац, ову ноћ сачувај себе у чистоти, и не примај никога на грех. - И онда се затварао с њом у соби. Она би легла и спавала на својој постељи, а он се у једном углу сву ноћ тихо молио Богу за њу све до сванућа. Онда је одлазио од ње заклевши је да никоме не говори о овоме. И тако је стално радио сваки дан: дању је аргатовао као надничар постећи се, а ноћу одлазио код блуднице, и без сна проводио ноћ у молитви. Сваке друге ноћи одлазио је код друге, док тако не би обишао све блуднице, и онда је поново почињао од прве.
Због тога живота цео град се гадио од њега а многи су га пљували и тукли.. Дође, тако, старац и до своје кончине..Неки од људи видећи да старац не отвара данима, развалише врата и уђоше, и угледаше старца усред келије где клечи на коленима и као моли се, а света душа његова беше отишла к Богу. У рукама пак његовим беше хартија, на којој стајаше написано ово: Људи Александријци, не осуђујте пре времена, док не дође Господ - Судија Праведни.
Чувши за упокојење монаха, све оне жене што се по његовим молитвама обратише Богу, слегоше се код њега са воштаницама и кандилима, плачући за својим оцем и учитељем. И тада свему народу јавно објавише врлину његову, како се ни руком својом не дотаче ниједне од њих, и како је долазио к њима не на грех него на спасење њихово. А народ се срђаше на њих, и говораше: Зашто скривасте од нас светост овога оца, те се ми, не знајући, много огрешисмо о њега, осуђујући га и корећи га? А жене одговараху: Бојале смо се, пошто нам под силним заклетвама забрањиваше да никоме не казујемо ту тајну његову. И када једна од нас стаде казивати људима његову тајну, одмах побесне. И ми ћутасмо, јер се свака од нас бојала такве казне.
И дивљаше се народ таквом слузи Божјем, који је на тако диван начин скривао светост живота свог пред људима: и док су га сви сматрали за развратног грешника, он је уствари био пријатељ Божји и чисти сасуд Светога Духа. И, стидећи се своје неразумности, људи осуђиваху себе што су осуђивали таквог угодника Божјег и вређали невиног и чистог срцем.
Тело монаха Виталија пренесе патријарх са народом, а на његовом гробу почеше велика чуда да се дешавају.
И многи Александријци исправише се примером таквог врлинског живота Виталијевог, и заветоваше се да не осуђују никада никога!!!
Коментари
Постави коментар