Заволи себе и заволећеш брата

Таква је љубав. Тешка је то ствар. Дакле, чуј сад шта ти је чинити, па да завршимо. Шта да радиш? Да ме заволиш! Пре свега. Знаш ли зашто? Зато што осећам да данашњу емисију нисам добро водио. Али ако будем знао да ме волиш смирићу се. Јер знаш да и у мени постоји несигурност. Она постоји у сваком од нас. Стално се питамо разноразним поводима. «А да ли нас воле? А да ли је с нама све у реду? А да ли ће нас похвалити или неће?» Сви ми заувек остајемо деца у души.

   Чак и свештеник, ако је добро обрадио иверје и некоме га је показао, жели да чује лепу реч: «Како ти је то добро испало, оче! Баш лепо, много ми се свидело!» То се назива охрабривањем. То није егоизам. Нежност није егоизам, нежност, коју дајеш души неког другог. Понекад замењујемо појмове и постајемо тврдокорни. И ову тврдокорност називамо аскезом. Понашамо се неприступачно и ову неприступачност називамо стражењем. Ми смо «само стражење и молитва», а у ствари смо неприступачни и тврдокорни. Човек долази код нас, жели да нас дотакне, али је то исто што и дотаћи бодље кактуса. И он одлази. Знај да су наш изглед и понашање попут бодљи кактуса. А ми сматрамо да нас то чини великим аскетама и старцима данашњице. Не, то није љубав. И није аскеза.

   Аскета је сладак човек. Према себи има аскетски приступ, али истовремено воли себе. «Воли ближњег свог као себе самог» (Мт. 22: 39), – каже Христос. Заволи ближњег свог као себе самог. Ту нема глагола, али се он подразумева. О чему говоре ове речи? Заволи свог брата исто онако као што волиш самог себе. Да ли си обратио пажњу на то? Бог жели да заволиш себе самог. На другом месту, Он наравно, каже да треба омрзнути своју душу. Шта се тамо има и виду? Да треба да омрзнеш страсти свог срца, злобу која живи у теби. Односно, да увидиш свој егоизам и да га омрзнеш. Али то не значи да треба да мрзиш самог себе, зато што твој егоизам није исто што и ти. Ти си оно што је Бог створио. А Бог није створио егоизам. Бог ти није дао зло. Бог ти није дао твоје слабости. Оне су се појавиле за време твог одрастања, твог васпитања, твог идења кроз живот, израсле су из свега што си доживео. Другим речима, да би умео да заволиш свог брата као самог себе прво треба да заволиш себе.

   Сад још нешто и завршавам. Размисли о оним људима које због нечега не волиш довољно, за које нема посебног места у твом срцу. Понекад ми кажеш: овај се лоше понашао према мени и зато ме је наљутио. Размисли о таквим људима у твом животу: о родбини, о ташти која је била брбљива, која се мешала у твој породични живот и није испуњавала своја обећања. Или размисли о својој заови која те је оговарала. Размисли о њима. Јер има и таквих, зар не? Можда су то једно, двоје, троје људи. Размисли о њима и смести их у своје срце. И осећај како их својим срцем грлиш, како их примаш дубоко, како их чиниш својим друштвом, доводиш до Бога и остављаш их у Његовом присуству и светлости и кажеш: «Господе, ове људе, овог човека...» Не можеш то да изговориш, а? Тешко ти је. Али не одбијаш. Потруди се да учиниш то ма колико да ти је тешко. Узми овог човека и реци Богу: «Боже мој, смилуј му се, помози му. А прво помози мени, безосећајном човеку.» Тако реци: «Не могу да га заволим! Реци ми, Христе, шта осећаш према њему? Помози ми, Христе мој, да га заволим као што га Ти волиш! Зато што га Ти, Господе, волиш, зар не?»

   Христос поново не изговара ни реч. Дира ме ово Христово ћутање. Христос ћути, зато што је поново на Крсту, ћутке нас гледа. Сад Христос не говори, али се сећам као је тада на Крсту рекао: «Оче, опрости им» (в.: Лк. 23: 34). И на Крсту је зрачио љубављу. У последњим тренуцима Његовог живота сва наша злоба је била усмерена на Њега. Донели смо Му сву нашу злобу, а Христос је и на њу одговорио љубављу, опраштањем, добротом и милосрђем. Тако и ти поступај. Реци: «Христе мој, онај ко ми је нанео зло, она која ме је увредила, онај ко ме је раставио, она која ми је нанела бол – шта год да ми учине, чак и најстрашније, молим Те, помози и да моје срце постане попут Твог. И дај свима онима који су ми задали бол и који су ми причинили штету, дарове Твоје љубави. Дај им здравље, дај им радост, дај им доброту, дај им другове и другарице, дај им диван живот. Немој се никоме светити, Господе. И ако сам проклео онога ко ми жели зло и ако сам пожелео да му се деси нешто рђаво, и ако сам сазнао да му се нешто десило, па сам се обрадовао у души, све то, Господе, промени! Промени ме, Господе, учини моје срце попут Твог, научи ме да волим тако као што Ти волиш. Иначе нисам хришћани. Иначе, чак и ако све испуним, ако о свему могу да разговарам, да размотрим црквене теме, догматске, светоотачке, монашке, ако дивно говорим, али то не чиним, – како ћу стати пред Тобом? Шта ћу рећи? Шта ћу рећи ако не научим да волим?»

   Учини још нешто. Кад те неко ражалости, призови човека који ти је нанео штету у својој молитви и замоли га за молитве да се код тебе све среди. Учини оно што је учинио свети Зосима кад је сазнао да га је један човек оптужио. А знаш ли да је онај који га је оптужио свега неколико дана пре то га говорио: «Оче Зосимо, веома те волим.» А отац Зосима му рече:

   – Сад ме волиш зато што је између нас све у реду. А ако се деси нешто чудно, хоћеш ли ме и тада волети?

   – У том случају, оче, не знам.

   – А ја ћу те, чедо моје, волети како год да поступиш са мном! И не само сад, кад ме волиш и кад те ја волим, већ и у будућности, ако се промениш према мени, наставићу да те волим.

   Тако се и десило. Овај човек је оклеветао светог Зосиму и говорио је рђаве ствари о њему. Свети Зосима је сазнао за то, али се у његовом срцу није десила никаква промена. Наставио је да га воли. И знате ли шта је светац урадио једном кад га је заболело око? Закрстио је око и рекао: «Христе моје, по молитвама мог брата, који ме клевеће, исцели моје око.» И љубав је учинила чудо: око је оздравило.

   И ти тако поступај и све ће ти бити добро. Зато што нас понекад осветољубивост, мржња, проклетства и негодовање понекад воде у болест. Лекари нам стално говоре о томе да рак и разне друге болести: чиреви, крварење желуца, хипертонија, притисак – изазива душевна напетост. Шта је душевна напетост? Њен корен је у недостатку љубави. Осећаш у другом свог непријатеља. Не осећаш да сте једно, да смо сви једно. Нисмо непријатељи. Зашто да се растајемо? Чему поделе? Где ћеш за сто година бити ти, и где ћу бити ја? Где ћемо сви бити пред Богом? Зашто онда да се свађамо? Зашто да се не волимо? Зашто да не опраштамо? Просто смо глупаци! Глупост је не волети другог. А волети – значи имати велику памет, мудрост и светост. Божански је волети.