O светом Антонију Великом

Презвитер нитријски Кроније причао ми је ово: У раној младости својој ја, због унинија, побегох из обитељи свога архимандрита и, лутајући, дођох до горе светога Антонија. А овај блажени човек живљаше између Вавилона и Ираклије у великој пустињи која се простире до Црвеног Мора, на тридесет миља од реке. Када дођох у његов манастир који се налази поред реке, у месту званом Писпир, где живљаху два његова ученика, Макарије и Аматас (који касније и сахранише блаженог Антоније када се упокојио), ја сам пет дана чекао да видим светога Антонија. Говорили су ми да он посећује манастир у размацима понекад од десет дана, понекад од двадесет, понекад од пет, како му кад Бог стави у срце да помогне онима што долазе у манастир. Овога пута беше се сабрало много братије са разним нуждама. Међу њима бејаше и Евлогије, један александријски монах, и са њим неки богаљ човек. Они беху дошли због следеће ствари:
Овај Евлогије беше учен човек, са широким образовањем; рањен божанском љубављу и жељом за бесмртношћу, он се одрече светске буке и, пошто раздаде све своје имање остави за себе нешто мало новца, јер беше неспособан за рад. Опхрван унинијем због тога, он не хтеде нити да ступи у општежиће нити да се ода усамљеничком животу, него нађе на тргу богаља који не имађаше ни руке ни ноге, и у кога само језик беше неповређен, да би могао молити пролазнике за милостињу. Евлогије се заустави, загледа се у њега, помоли се Богу, и даде овакав обет Богу: „Господе, у име Твоје узећу овог богаља и стараћу се о њему до смрти његове, да би се помоћу њега и ја спасао. Даруј ми, Христе, трпљење, да би му послужио“. И пришавши богаљу, рече му: „Хоћеш ли, пријатељу, да те узмем у свој дом и да се старам о теби?“ Он му рече: „О, када би ме удостојио тога! али ја не заслужујем то“. „Ја ћу дакле отићи, рече Евлогије, довешћу магарца и узећу те одавде“. Богаљ пристаде на ово са великом радошћу. Евлогије доведе магарца, посади богаља на њега, одведе га своме дому, и стаде се старати о њему у сваком погледу.
Тако богаљ проведе петнаест година. Евлогије се старао о њему као о оцу, с љубављу га умивао, мазао уљем, угађао му у свему, носао га на својим рукама, чувао га више но што је овај заслуживао, и старао се о њему како је то захтевала његова болест. Али по истеку петнаест година, демон уђе у богаља са жељом: и да Евлогија одврати од његовог обета и намере, и да богаља лиши збринутости и захвалности Богу. Богаљ устаде против Евлогија, поче га ружити и многим погрдама обасипати, додајући: „Крвниче, бегунче; ти си туђе новце покрао. Ти си можда, будући робом, похарао свога господара, и хоћеш да се иза мене сакријеш, примивши ме у свој дом под видом доброчинства, и хоћеш да се помоћу мене спасеш.“ А Евлогије га мољаше и умириваше му срце, говорећи: „He пријатељу мој, немој говорити тако, него боље реци, чиме сам те увредио, и ја ћу се поправити“. А богаљ говораше дрско: , Ја нећу ову твоју негу; однеси ме и баци на трг, где ми је пре било тако угодно“. „Молим те, пријатељу мој, говораше Евлогије, умири се, иако сам те што увредио“. А богаљ, сав бесан од гнева, говораше му: „He могу да подносим твоју подлу и лицемерну негу. Мени је одвратан овај бедни и цицијашки живот; ја хоћу да једем меса!“ И великодушни Евлогије донесе му и меса. Када то угледа, зловољни богаљ повика: „Досадно ми је да живим само са тобом; хоћу да гледам гомиле људи“. Рече му Евлогије: „Ја ћу ти одмах довести много братије“. А овај опет с негодовањем рече: „Тешко мени кукавноме! ја не могу да гледам твоје лице, а ти још хоћеш да ми доведеш сличне себи лењивце“. И кидајући себе, повика помамно: „Ја нећу, ја нећу! ја хоћу на трг! О, насиља! Баци ме тамо одакле си ме узео“. И да је имао руке, богаљ не би пропустио да себе задави или да мачем лиши себе живота. Толико га демон беше разбеснео.
После тога Евлогије отиде суседним подвижницима и упита их: „Шта да радим; овај богаљ довео ме до очајања?“ Они му рекоше: Због чега? он им одговори: „Страшно ме је бацио у бригу, и просто не знам шта да радим. Да га избацим? бојим се, јер сам дао обет Богу. Да га не избацим? али он ми неће дати мира ни дању ни ноћу. He знам шта да чиним са њим. Они му рекоше: „Пошто је још у животу Велики (тако су називали светог Антонија), отиди к њему: метни богаља у чамац, однеси га у манастир, почекај тамо док Велики изађе из пештере, и нека он да своје мишљење. Како ти он каже, ти тако поступи, јер ће ти Бог говорити кроз њега“.
Евлогије радо послуша савет подвижника: сажали се на богаља, метну га у чобански чамац и, отпловивши ноћу из града, стиже са њим у манастир великога Антонија. Догоди се да Велики дође у свој манастир, како казиваше Кроније, другог дана касно увече, обучен у кожни огртач. Чим дође у манастир он, по своме обичају, дозва Макарија и упита га: „Брате Макарије, нису ли овде дошли нека братија?“ Макарије одговори: „Дошли су“. „Јесу ли Египћани или Јерусалимљани?“ упита Велики. А велики Антоније раније беше дао на знање Макарију: „Када видиш да су у манастир дошли неки немарни људи, онда реци себи: то су Египћани; а када видиш да су благочестиви и разборити, ти говори себи: To cy Јерусалимљани“. Тако велики, по свом обичају, упита свог ученика Макарија. „Јесу ли ова браћа Египћани или Јерусалимљани?“ Макарије му одговори: „И једни и други“. Када би Макарије рекао: „Египћани су“, свети Антоније би му наређивао: „Спреми им леће, и дај им да једу“, па би их отпустио, помоливши се за њих. А када би Макарије рекао: .Јерусалимљани су“, светитељ би провео са њима по сву ноћ, говорећи им о спасењу.
Тако оне вечери, прича Кроније, Велики седе и дозва к себи све. Већ је било врло касно увече када он три пута викну: „Евлогије, Евлогије, Евлогије“, иако му нико не беше казао име оног ученог човека. Али Евлогије не одговори, мислећи да тако зову још неког другог. Антоније му опет рече: „Теби говорим, Евлогије, што си дошао из Александрије“. Тада му рече Евлогије: „Шта заповедаш, молим те?“ Рече му Велики: „Зашто си дошао овамо?“ Одговори му Евлогије: „Онај који ти је открио моје име, откриће ти и ствар ради које сам дошао“. Рече му свети Антоније: „Знам ради чега си дошао, али испричај пред братијом да и они чују“.
Повинујући се наредби Великога, слуга Христов Евлогије рече пред свима: „Овог богаља ја нађох на тргу, где лежи бачен и незбринут. Сажаливши се на њега, ја се помолих Богу да ми дарује благодат трпљења у служењу богаљу; и узевши га к себи, ја дадох обет Христу да ћу га неговати, да бих се и ја спасао помоћу њега и он збринуо помоћу мене. И ето, петнаест је година како ми живимо заједно, што је твојој светости, разуме се, све откривено. Али сада, после толико година, он ме страшно вређа, не знам због какве моје кривице. И ја сам решио да га напустим, јер ме он сам приморава на то. Ето, због тога сам дошао твојој светости, да ме посаветујеш шта да радим, и да се помолиш за мене, јер ме он ужасно вређа“.
Велики Антоније рече му врло строгим и суровим гласом: „Евлогије, ти ћеш га одбацити? Али онај који га је створио неће га одбацити. Ти ћеш га одбацити, али ће Бог наћи бољега но што си ти, и он ће га помоћи“. Када ово чу, Евлогије ућута и уплаши се. А велики Антоније поче речима шибати богаља и викати на њега: „Сакатуро, гаде, недостојни и земље и неба, хоћеш ли престати да ратујеш са Богом и да љутиш брата? Зар не знаш да теби служи Христос? Како се усуђујеш да тако против Христа говориш? Није ли он Христа ради посветио себе служењу теби?“ – Пошто таквим прекорним речима изобличи богаља, Антоније их остави, и поче разговарати са свом братијом о нуждама свакога од њих. Затим се опет обрати Евлогију и богаљу, и рече им: „He тумарајте више, децо, него идите с миром; не растајте се један од другога; одбаците сваку увреду коју демон убацује у вас, и с чистом љубављу вратите се у келију, у којој сте толико времена проживели. Бог већ шаље по вас. Ово је искушење навео на вас Сатана, јер он зна да сте обојица већ при крају живота и да ћете се удостојити Христових венаца: он помоћу тебе, ти помоћу њега. Тако дакле, не мислите ни о чему другом. Ако Анђео, када по вас дође, не нађе вас на једном и истом месту, ви ћете бити лишени венаца“. – Тако они отпутоваше хитно, и дођоше у своју келију испуњени савршеном љубављу. He прође ни четрдесет дана а блажени се Евлогије престави и отиде ка Господу; три дана после њега упокоји се и сакати телом, али крепак душом, и предаде дух свој у руке Божје.
Кроније, пошто неко време беше провео у Тиваиди, сиђе у манастире александриске. Догоди се да братија већ беше отслужила четрдесетодневни помен за блаженог Евлогија и тродневни за богаља. Када Кроније сазнаде то, би поражен, и узевши Еванђеље метну га усред братије ради удостоверења оних што га слушаху, и исприча им како је велики Антоније унапред знао за њих и за све што се десило, и додаде са заклетвом: „При овом њиховом разговору ја сам био тумач, јер блажени Антоније не зна грчки; a ja знам оба језика, те сам речи Великога преводио на грчки блаженом Евлогију и богаљу, а речи Евлогија и богаља на египатски – светом, блаженом и великом Антонију.
И још Кроније исприча и ово: „Оне ноћи када велики Антоније отпусти блаженог Евлогија, пошто га помири са богаљем, исприча ми ово: „целу годину дана ја сам се молио да ми се открије место праведних и грешних. И ја видех огромног црног исполина где досеже до облака и рукама додирује небо; испод њега беше језеро, велико као море. Затим видех душе људске где лете као птице, и оне које прелетеше руке и главу исполина, беху сачуване он Анђела; а оне које удараше својим рукама, падаху у језеро. И дође ми глас говорећи: ове душе које видиш да прелећу руке и главу исполина, јесу душе праведника, њих Анђели чувају у рају; а оне душе које црни исполин удара рукама, потапају се у ад, јер су их телесне жеље вукле доле, и оне су се предавале злопамћењу“.