Мој мали Христе

Анастасије (световно име Св. Нектарија) је као дете нашао посао код трговца дуваном у Цариграду, који га није доста плаћао. Дете је горело жељом да шири поучне изреке из духовних књига које је читао, и писао их је на папирним кесама и пакетима муштерија које су ту куповале. Муштерије су их из радозналости читали, и засигурно добијали некакву душевну корист од њих.
Дечак је ишао босоног и у поцепаној одећи, али се уздао у Бога. Видевши како трговац добија многа писма, Анастасије је исто пожелео да напише писмо. Али коме? Није могао родитељима, тамо се писма нису испоручивала. Не ни пријатељима, јер их није имао. Зато је одлучио да пише Христу, и да ми каже о својим потребама.
,,Мој мали Христе“, он је написао, ,,немам кецеље нити ципела. Пошаљи ми их. Знаш колико те волим.“
Анастасије је запечатио писмо и написао на полеђини: ,,Господу Исусу Христу, Небо.“ Док је ишао да пошаље писмо, срео је човека који је држао продавницу насупрот оне у којој је дечак радио. Човек га је питао где иде, и Анастасије му је само промрмљао одговор. Видевши писмо у дечијим рукама, човек се понудио да му га пошаље, пошто је и он сам ишао до поште.
Трговац је ставио писмо у џеп и уверио Анастасија да ће га послати са осталим писмима. Дечко се вратио у продавницу дувана сав срећан. Када је извадио писмо из џепа да би га послао, човек трговац је приметио адресу. Запањен и радознао, он није могао да одоли искушењу да писмо отвори и прочита. Дирнут детињом вером, трговац је ставио нешто новца у коверту и анонимно послао Анастасију. Када је примио писмо, дечко је био испуњен радошћу, и захвали Богу.
Неколико дана касније, видевши да је Анастасије обучен нешто боље него иначе, његов послодавац је помослио да је дечко украо новца из касе и почео је да га туче. Анастасије је само викао: ,,Нисам ништа украо, мој мали Христос ми је послао новац!“ Чувши свађу, други трговац је утрчао у продавницу и објаснио Анастасијевом шефу све што се догодило.