Сузе покајања

Покајање је крштење у сузама. Човек се покајањем поново крштава, поново се рађа. Апостол Петар је својим одречењем на неки начин издао Христа, али он плакаше горко, и тако доби опроштај за свој пад. Односно, искрено покајање га је умило и поново очистило. Видиш, Бог је прво створио земљу, море, сву твар, а на крају је узео земљу и створио човека. Човек се прво рађа телесно, а после, у Крштењу, поново се рађа духовно кроз Божију творевину – водом, и Духом Светим – божанском благодаћу; водом и Духом. Тако постаје нов човек.
– Односно, Старче, као што је Бог некада узео земљу и од ње створио човека, тако сада у Крштењу Он користи воду за једно ново стварање?
– Да, вода има смисао очишћења, па због тога свештеник у Светој Тајни крштења погружава човека у воду. Човек се умива од прародитељског греха, чисти од грехова, осењује га благодат Божија, облачи се у Христа, и тако постаје нов, поновно рођен човек. То је дело Светог крштења. Када је Никодим питао Христа како човек може да се поново роди, Он му је јасно рекао: Заиста, заиста ти кажем: ако се ко не роди водом и Духом, не може ући у Царство Божије. Светом Тајном крштења човек постаје ново, савршено створење Божије после пада. Због тога човек има велику божанску благодат, ако не оскрнави своје Крштење. Али и ако га оскрнави, ту је крштење покајањем. Ако је човек свестан свога греха и ако жали због њега, он се на неки начин умива сузама покајања и благодат Божија му поново долази.
– Старче, ја већ годинама не плачем за своје грехе; као да немам ни једну једину сузу. Да ли то значи да у мени нема правог покајања?
– Зар те не боли када учиниш неки грех?
– Боли ме, али је тај мој бол можда плитак.
– Не доноси закључке на основу суза. Заиста, сузе су особина покајања, али то нису само оне. Неки људи час плачу, час се смеју. Бол срца и унутрашњи уздаси су унутрашње сузе које су узвишеније од оних спољашњих. Неки сироти човек ми је рекао: „Како сам ја тврд, Оче! Нема у мени ни једне једине сузе! Срце ми је као камен. Ах, како је у мени тврдо срце!“ У ствари, он је био веома осетљив, а сматрао је себе веома грубим, јер није плакао. Али тај сироти човек је тако дубоко уздисао и стењао, да је било очигледно да ти уздисаји долазе из дубине његовог срца! А има људи који час плачу, а час се смеју; они су попут променљивог пролећног времена. Човек угледа неког несрећника, то га погоди, мало се исплаче, а онда помисли: „О, како ја састрадавам са болом својих ближњих!“ Или ако на молитви пролије неку сузу, каже: „О, моју молитву Бог чује, пошто је произносим са сузама“, и тако успокојава своју помисао.
Постоје и неутешне сузе. Те сузе су ђаволске. Оне нису од покајања, већ од повређеног егоизма. У том случају човек егоистично плаче због свог пада. Повређен је јер је својом непажњом пао у очима других, а не зато што је ожалостио Бога, и тако се двоструко мучи. За време грађанског рата, један комунистички капетан – Бог нека би му даровао покајање – ухватио је неког сиромашног човека, оца деветоро деце. Пошто се није слагао са комунистичком идеологијом, капетан га је оборио на земљу и бездушно тукао. А тај човек је некада био у служби код њега. Викао је, јадник: „Добро ако ти није жао мене, али имам деветоро деце! Зар се не сећаш како сам те носио на раменима кад си био мали? Па шта сам ти лоше учинио?“ Неко од капетанових другова, видећи како овај немилосрдно шутира човека, довикну му: „Еј, шта ти је тај човек скривио? Зар ти га није жао? Па он је глава породице.“ И капетан је одмах почео да плаче, јер је та примедба погодила његов егоизам!
Такве сузе су егоистичне; оне су попут Јудиног раскајања. Предавши Христа, Јуда је отишао код фарисеја да би изјавио: „Сагреших“, али они му рекоше: „А што ти нама причаш да си погрешио?“ Јуду је то увредило, заинатио се, бацио сребрнике, отишао и обесио се због повређеног егоизма. А да се покајао, отишао Христу и рекао Му: „Опрости“, био би спасен.