Послушај сада о једном чудесном догађају који се збио овде, на Светој Гори, и за који до сада можда ниси чуо

У наше време живео је овде, у Катунакији, неко кога нисам затекао, јер је умро непосредно пре мог доласка. Био је послушник једном слепом старцу. Једном је дошао неки убоги мирјанин и ушао у њихову келију. Млади монах га је упитао: „Откуда ти овде?“ Показало се да потичу из истог села. Монах му се није представио и само га је упитао како је неки човек, а то је заправо био његов отац. Гост му је рекао да је човек умро и да је своју жену и три кћери оставио на улици, сироте и yбore. „Имали су и једног сина; рекао је гост, „али је овај одавно отишао и не знају шта је с њим:“

И монах је одмах био рањен, као громом погођен. Истог тренутка, напала га је бopбa помисли.

„Отићи ћy“: рекао је свом старцу, „отићи ћу да их заштитим!“

Тражио је благослов. Старац га није дао. Монах је био упоран. Старац га је саветоиао и плакао и због ceбe и збor њега, али није успео да га убеди. Најзад, допустио му је да поступи по својој вољи и послушник је отишао.

Напустивши Свету Гору, сео је да се одмори у сенци једног дрвета. Овамо је случајно пристигао још један монах. Био је ознојен и сео је у ону исту сенку. И почео је да разговара са њим:

„Видим да cи узнемирен, брате. 3ар ми нећеш рећи шта ти се догађа?“

„Пусти ме, оче“, одговори му монах. „Снашла ме велика несрећа.“

3атим му је исцрпно казивао читаву причу. Добри путник је на то рекао:

„Брате, ако хоћеш да ме послушаш, врати се свом старцу, а Бог ћe се побринути за твој дом. Ти служи свом старцу, утолико пре што је слеп.“

Али није хтео да га послуша. Био је савладан помислима и речи оног другог монаха звучале су му као бесмислица. Иако му је овај навео бројне примере, као и ја сада теби, непослушни монах се спремао да настави свој пут у свет. А овај други, који се ту појавио, на крају рече:

„Ти, дакле, нећеш да ме послушаш, и да се вратиш?“

„Не“, одговорио је овај.

„Добро онда“, рече путник. „Ја сам анђео Господњи, и чим је умро твој отац, Бог ми је заповедио да одем твојој породици и да им будем заштитник и покровитељ. Али пошто ти сада идеш тамо уместо мене, ја ћy их напустити и отићи, јер нећеш да ме послушаш!“

И поста невидљив за њега. Монах тада дође себи и врати се старцу. Затекао га је како се на коленима моли за њега.

Разумеш ли, чедо? Тако бива када све препустимо Богу. Он као добар управитељ, све веома добро уређује и нема ничег погрешног у Његовом благовољењу. Дакле онај ко хoћe да се спасе мора да буде трпељив. Ако пак тражимо да Боr учини онако како се допада нашем сопственом расуђивању, онда јао нашем јадном стању.

Ђаво није способан да уђе где постоји благослов послушања и савез љyбaви. Зато на сваки начин војује како би кроз отпадништво изоловао човека и онда га учинио играчком своје злобе и лукавства. Када, међутим, разборит човек слуша своје надређене који познају пут, демон што поставља замке пада и oбpaћa зло на своју главу.

Ти, дакле, сада имај послушање према старијима и временом ћеш постати опитан да и сам можеш да будеш од користи млађима. Доћи ћe време када ћеш имати оно што сада немаш и што ти се чини тешко достижним, и зачудићеш се кака си то уопште стекао, тим пре што си ипрестао да га тражиш. Све ћe се то доrодити, само ако останеш трпељив и тражиш очишћење своје душе. Гнев ћe се прекратити, и наступиће мир, и задобићеш бестрашће по мери делања, и молитву ћеш задобити. Ти само тражи и присиљавај се колико можеш. Hе може се постићи све одједном, као што ни телесно ниси одједном од младенца постао човек.

Сви ти твоји падови сада постају спознајне лекције смиреноумља.  3бor тога не тpeбa да се жалиш него да пазиш. И да се укрепиш за битке које иду једна за другом.Лекција из једне битке припрема је за следећу. А ово је припрема: у свему што ми се догоди од oнога што демон може да створи под небом, нећу пројављивати своју вољу, нeћy износити своје мњење, нећу заподевати расправу. Нека и буде погрешно, нека буде било каква заповест —као крст, ја ћy то учинити без расуђивања, а Бог нека види моје срце и нека олакша моју бopбy.

Човек треба да стоји као мета и да очекује са које ћe стране ударити непријатељ. Да одмах окрене своје оружје у том правцу. И читавог живота да не очекује починак, иако га Господ мноro пута даје. Његова пажња не сме да ослаби и непрестано мора да бдије, као војник у часу битке, јер један тренутак може вредети више и донети вeћу корист души него читава година. Тако је и са штетом, aкo ослаби човекова пажња.