Опет о познању Бога! Шта је то живот вечни?

Шта је живот вечни? На то питање одговара Господ и Спаситељ наш, кад се у молитви обраћа Богу Оцу и говори: "Ово је живот вечни, да познају Тебе Јединога Истинитог Бога, и Тобом Посланога Исуса Христа (и Исуса Христа, Кога си послао)" (Јн. 17:3). Према томе, познање Бога јесте живот вечни, и обратно, не-познање Бога јесте смрт вечна. Просто речено: ако упознаш Бога, следује ти вечни живот, а ако не упознаш Бога, следује ти вечна смрт. И управо ради Богопознања Спаситељ наш се оваплотио и постао човек и живео као човек и распет на Крсту као човек. Одувек је Бог показивао делимично људима Своја Божија дејства, али то је само делимично и није довољно за Богопознање, него је било потребно да Бог као Човек покаже потпуно људима Своја Човечија дејства, и то је Богочовек показао на Крсту на Велики Петак. И управо ради довољног Богопознања најважније је Распеће Богочовека на Крсту на Велики Петак, јер тада је Бог показао потпуно људима Своја Човечија дејства. Богочовек на Крсту на Велики Петак – то је једини пут Богопознања и то је довољно за спасење човека. Да се није Богочовек разапео на Крсту на Велики Петак, о свему би могли да говоримо другачије и различито као и јеретици, међутим, после Распећа Богочовека, нема другог и различитог пута познања Бога и спасења, него само тај један једини. Према томе: ко позна Богочовека на Крсту, томе следује вечни живот, а ко не позна Богочовека на Крсту, томе следује вечна смрт.

Шта ми видимо на Велики Петак? По Јеванђељу видимо Богочовека на Крсту и десног разбојника на свом крсту и левог разбојника на свом крсту. Десни разбојник је исповедио да страда за своје грехе, прихватио је свој крст и познао распетог Богочовека и први ушао у рај. А леви разбојник је хулио на Бога и отишао у пакао. Десни разбојник се спасио и то није необично и чудно, јер по светим Оцима, десни разбојник је открио једини пут Богопознања и спасења, други пут не постоји. Десни разбојник је исповедио да страда за своје грехе, прихватио је свој крст и познао распетог Богочовека и тако открио свима једини пут Богопознања и спасења.

Господ је рекао апостолима: "Ко је видео Мене, видео је Оца" (Јн. 14:9), па видео је и Духа Светога, другим речима: ко је видео Христа Богочовека, тај је видео Свету Тројицу. У Псалтиру цар Давид говори: "Провидех Господа пред собом свагда, јер је с десна мени, да се не поколебам" (Пс. 15:8). Ми свагда можемо видети једино распетог Бога и Цркву, то је једини пут Богопознања и спасења.

Цар Лазар и опредељење за Небеско Царство

На Видовдан свети Цар Лазар се определио за Небеско Царство и рекао је: "Земаљско је за малена царство, а Небеско увјек и довјека", и тиме се Цар Лазар одрекао од познања земаљског царства и определио се за Богопознање и Небеско Царство. Свети Цар Лазар и свети Српски Мученици страдали су на Косову пољу и кроз своја страдања видели су и познали распетог Бога и Цркву и тако се спасили – слично као десни разбојник. И после Видовдана Срби су пет векова били у ропству и на свом крсту су видели и познали распетог Бога и Цркву и тако се спашавали – слично као десни разбојник. Владика Николај каже, да у време ропства готово сви Срби су се спашавали и ретко ко да није спашен, а данас је обрнуто, већина Срба гине и ретко ко да се спашава. А већ је речено због чега је то. Зато што су у време ропства Срби били у ропству и на свом крсту су видели и познали распетог Бога и Цркву и тако се спашавали као десни разбојник, а данас Срби виде и познају само прелест и грех и зато се не спашавају као и леви разбојник што се није спасио.

Људи су несвесне самоубице и глупи и луди

Богочовек на Крсту на Велики Петак – тада је Бог много открио људима, тада Господ као да говори људима овако:

Ви, људи, увек Мене презирете и осуђујете и распињете, али Ја се молим за вас Богу Оцу и говорим: "Оче, опрости им, јер не знају шта чине" (Лк. 23:34), јер ви стварно не знате, да тиме себе презирете и осуђујете и распињете. Па ако ви несвесно себе презирете и осуђујете и распињете, ви сте несвесне самоубице и Ја вас жалим и молим се Богу Оцу и говорим: "Оче, опрости им, јер не знају шта чине". Ви сматрате Мене глупим и лудим, а заправо сте ви глупи и луди као несвесне самоубице и Ја вас жалим и молим се Богу Оцу и говорим: "Оче, опрости им, јер не знају шта чине".

Тако смо и сви ми дужни да сматрамо и себе и друге људе за несвесне самоубице и за глупе и луде, и дужни смо да сажаљевамо људе као глупе и луде, као несвесне самоубице. И управо ту се открива тајна: где је почетак спасења човека? Кад човек постане свестан да распиње Бога и да је глуп и луд као несвесни самоубица, ту је почетак његовог спасења. Чак и лошим мислима човек распиње и Бога и себе, и сама реч "страст", значи: страдање, значи да човек распиње и Бога и себе. У грчком и црквено-словенском Јеванђељу реч "страсти" значи уопштено: страдања, и подразумева и добра и лоша страдања, тако да у Великој Седмици називају: "пати ту Христу", "страсти Христове". А на српском реч "страсти" подразумева само лоша страдања, мада има страсти, које испочетка изгледају човеку пријатне и сладострасне, али после обавезно доносе страдање човеку.

А за демоне не би могли рећи да су они несвесне самоубице, него су они изгледа свесне самоубице. Испочетка ђаво наводи човека на лоше мисли и грехе, а затим, кад човек навикне на лоше мисли и грехе, онда већ човек сам као ђавоље дете лоше мисли и греши.

Што се тиче Богопознања, да размотримо два јављања Самог Спаситеља апостолима Петру и Карпу, и на основу тога да упознамо Бога:

Страдање апостола Петра

"Гореспоменути историчар Егезип пише да када светог Петра тражаху да убију, верни га молише да се сакрије и склони се из Рима ради користи многих. Свети апостол никако не пристајаше на то, желећи боље да пострада и умре за Христа; но верни с плачем мољаху апостола да сачува свој живот, толико потребан светој Цркви, угроженој таласима опасности усред неверника. Привољен сузама васцелог словесног стада свог, свети Петар даде обећање да ће се удаљити из града и сакрити се. И идуће ноћи, опростивши се са свима после саборне молитве, он крену сам из града. И када беше код градске капије он угледа Господа Христа где према њему иде у град, и поклонивши Му се упита Га: "Господе, куда идеш?" - "Идем у Рим, да поново будем распет", одговори му Господ.

Поражен, апостол разумеде да Господ Христос, страдајући у слугама Својим као у правим удима Својим, хоће да и у његовом телу пострада у Риму. Стога се он поврати к вернима, и би од војника ухваћен на смрт".

Виђење светог Апостола Карпа

Свети апостол Карп се гњевио на двојицу људи, отпалих од вере, и даље говори свети Дионисије Ареопагит:

"Стојећи на молитви он веома јадоваше на ова два споменута човека, и говораше у себи: Није праведно да на земљи живе безакони људи који кваре праве путеве Господње. И стаде молити Бога да на њих падне огањ с неба и обојицу их немилосрдно спали. Када се он тако мољаше, изненада се затресе соба у којој је стајао и раседе одозго надвоје, те му се учини да стоји у дворишту, и светао пламен огњени сиђе с неба пред њега. Погледавши горе он виде небо отворено и Исуса где седи окружен безбројним мноштвом Анђела у људском облику. Гледајући то блажени Карп се чуђаше. Затим спустивши поглед доле он виде земљу где се расела и у њој дубоку мрачну провалију; на ивици пак те провалије стајаху она два човека, за које Карп у гњеву искаше од Бога погибао. А стајаху они са молбом у очима и с великим страхом и трепетом, јер је мало требало па да се омакну у провалију; а на дну провалије гамизаше аждаја шкргућући зубима. Беху још ту и неки други људи који ону двојицу бијаху, гураху и вуцијаху ка оној страшној аждаји. А Карп, видећи да ће они што га беху ојадили пасти у провалију и бити поједени од аждаје, утешаваше се. И Карп гледаше не толико у отворено небо и Исуса Христа који седи на њему, колико на блиску погибао оне двојице грешника. Али пошто они не падоше у провалију, Карп стаде поново туговати и љутити се, и опет се поче молити Богу да падну у провалију и погину. Но када он поново подиже очи к небу, угледа он Исуса где устаде с небеског престола, спусти се к оној двојици што стајаху на ивици провалије и пружи им руку помоћи; а Анђели придржаваху та два човека, и соколећи их одвођаху их од провалије. Тада Господ Исус рече Карпу: "Биј Мене, ево готов сам опет да се распнем за спасење људи! еда би само људи омрзнули грехе своје. Расуди сам, је ли пријатније живети са аждајом у провалији, него са Богом и са Његовим благим и човекољубивим Ангелима?"

Расуђивање Господњих речи апостолима

Апостолу Петру Господ је рекао: "Идем у Рим, да поново будем распет". А апостолу Карпу Господ је рекао: "Биј Мене, ево готов сам опет да се распнем за спасење људи". У оба ова јављања речи Господње апостолима су готово исте и Господ говори да хоће поново да се разапне ради спасења људи. Али, наравно, неће Бог поново да се разапне на Крсту као човек ради спасења људи, јер довољно је што се Бог једном као човек разапео на Крсту на Велики Петак. Него Спаситељ Својим речима указује апостолима, да је увек вољан да трпи распеће од људи и демона, и заправо Бог својим речима указује да већ трпи и увек трпи неко распеће од људи и демона. Али људи су несвесне самоубице и глупи и луди, као што је речено, и Бог очекује да се освесте и да схвате да они распињу Бога и себе својим лошим мислима и гресима, и да се покају и поправе. Због тога у Јеванђељу и Сам Спаситељ и свети Јован Претеча позивају на покајање и Спаситељ говори: "Ко има уши да чује, нека чује". Покајање је потребно ради духовног рађања хришћана и зато Бог и Црква увек трпе неко распеће ради покајања и духовног рађања хришћана.

Богочовек на Крсту на Велики Петак – то је кључ за Богопознање и за разумевање Јеванђеља и живота на земљи уопште. Ко нађе тај кључ Богопознања, тај довољно разуме и довољно зна све, што је потребно за спасење. Спаситељ је рекао: "Ја сам двер (овцама): ко уђе кроза Ме', спашће се; и ући ће и изаћи ће, и пашу ће наћи" (Јн. 10:9). Двер је Сам Спаситељ и спасење, али кључ за ту Двер јесте Крст, јер Крст отвара ту Двер и отвара Богопознање и спасење људима.

Зашто је Господ изједначио љубав према Богу и љубав према ближњему?

Зашто је Господ у Својим највећим заповестима изједначио љубав према Богу и љубав према ближњему? Мада не може бити једнака љубав према Богу и љубав према ближњему, и Сам Господ је рекао: "ко љуби... (ближњега) више него Мене, није Мене достојан". Али ради покајања Господ је изједначио љубав према Богу и љубав према ближњему, и то из два разлога: прво, кад човек греши ближњему, он истовремено греши и Богу; и друго, човек обично несвесно греши Богу, а ближњему обично греши свесно и не може рећи да ближњему греши несвесно. Управо ради покајања битно је да се човек покаје за своје свесне грехе према ближњему, па онда ће постати свестан и својих греха према Богу. И кад човек греши ближњему, он истовремено греши и Богу, па кад се покаје за свесне грехе, тада му се откривају и ранији несвесни греси, па може и за њих да се покаје.

Јевреји су много грешили Богу, па су чак приносили своје синове и кћери на жртву идолу, као што је речено у Псалтиру, али Бог је лакше то њима опраштао рачунајући то у несвесне грехе, јер ни један родитељ не би свесно приносио своју децу на жртву ђаволу. Али кад су они разапели Богочовека Исуса Христа на Крсту на Велики Петак, то није био само грех према Богу, него истовремено и према Човеку, заправо то је био грех према Богочовеку, и то је био свесни грех и они сами су рекли: "крв Његова на нас и на децу нашу", и то проклетство њих прати до данашњег дана. И ако би упоређивали по природи та два греха: приношење своје деце на жртву идолу и распеће Господа Исуса Христа, по природи је тежи први грех, јер је против-природно приносити своју децу на жртву идолу. Не може човек ни да замисли тај ужас: како родитељ приноси своју децу на жртву ђаволу, док распеће Христа није против-природно, јер су тада цареви распињали најгоре разбојнике за пример целом народу, као да кажу свима: ко буде разбојник, и тај ће бити разапет на Крсту исто овако. Али ако би упоређивали та два греха по свесности, први је несвестан, док је други свестан, јер Јевреји нису имали никакве доказе да Христа рачунају у разбојнике и да Га осуде на Распеће, и зато, кад је Пилат рекао да не налази на Христу никакве кривице и кад је хтео да Га пусти, Јевреји су рекли: "крв Његова на нас и на децу нашу", и то проклетство њих прати до данашњег дана, пошто је то био свестан грех.

Тако исто, кад упоредимо грех према Богу и грех према ближњему, по природи је тежи грех према Богу; али кад упоредимо по свесности, обично је тежи грех према ближњему, зато што је свестан, а грех према Богу је обично несвестан. Изузетак је једино Богочовек Исус Христос, јер Он је био и Бог и Човек, тако да грех према Христу, може да се рачуна у свесне грехе, као свесни грех према Човеку и Ближњему.

А што се тиче греха свесности и несвесности Сам Господ је рекао у Јеванђељу:

"Онај раб, који је знао вољу господара својега, и није приготовио, нити учинио по вољи његовој, биће много бијен; а који није знао, па заслужи батине, биће мало бијен. И свакоме, коме је дано много, много ће искати од њега; и коме предаше највише, највише ће искати од њега" (Лк. 12:47-48).

Зашто је у Канонима готово изједначен грех убиства и грех блуда?

У Канонима Цркве епитимије за убиство и епитимије за блуд су готово једнаке. Због чега је то? Једно је човечије гледиште, а друго је Божије гледиште, ми смо дужни да се одрекнемо од човечијег гледишта и да све посматрамо са Божијег гледишта. Посматрано са човечијег гледишта велика је разлика у тежини греха између убиства и блуда, са човечијег гледишта убиство је много тежи грех, док блуд данас готово и не рачунају у грех, него као кад оде човек у тоалет да избаци мокраћу из тела. Међутим, посматрано са Божијег гледишта није нека разлика у тежини греха између убиства и блуда, и епитимије су сличне, јер и код убиства и код блуда убија се и губи образ Божији у човеку. Јер по Божјој вољи телесно рађање деце изображава духовно рађање деце, породиља и мајка изображавају Бога и Цркву, и блудом се убија и губи образ Божији у човеку. И тако породиља и мајка изображавају Бога и Цркву, док блудница изображава ђавола и свет. И уопште речено: целомудрен човек изображава Бога и Цркву, док блудник изображава ђавола и свет. Тако да, гледано са Божијег гледишта, убиством и блудом готово једнако распиње се Бог и Црква. И по Предању блудни демони највише људи одводе у пакао, управо зато што људи не гледају са Божијег гледишта и не верују да се убиство и блуд слично кажњавају.