ЂЕНЕРАЛОВА ПОСЛЕДЊА РЕЧ

“Moj, по свему јединствени оптуженик сталожено је привео крају своју мудру и визионарску беседу, поравнавајући, узгредно, искривљене ревере избледеле блузе. На крају ми је упутио поглед у коме није било ни мржње, ни зависти, ни молбе. На своје оптуженичко место вратио се мирно...
Пређешњим положајем и изгледом лица био ми је световно биће и на тренутак сам заборавио са каквом улогом седимо један преко пута другог. На стварност ме је подсетила прошарана, сузбијена публика која се полако дизала из гробне тишине. Уобичајено груби стражари овог пута били су питома јагњад...”

Ово су речи председавајућег војног суда, пуковника Михајла Ђорђевића, које је забележио његов колега Мирослав Тодоровић, у књизи “Судија смрти”. Ево шта је последњи србски Ђенерал говорио а што су, сем осталог, верно пренели страни медији током 13. јула 1946. године:

Генерал Михаиловић:
“Васпитаван сам, и у свом дому, и у свом позиву, да Немцима не верујем; чак ни онда кад би нам доносили поклоне, а не бомбе.
Непријатељска осећања из првог рата пренео сам и у други, и то с једнаком одлучношћу, радило се о Кајзеровим, или о Хитлеровим генералима. Ето зато нисам хтео да им се предам ни овог рата, као што им се нисам предао ни прошлога. Против њих сам се борио колико сам знао, могао и умео, не мислећи никад  на сарадњу, већ на ослобођење народа. Да су ме савезници помогли оружјем, ја га против браће не бих окретао, чак ни онда када бих окупаторе избацио из земље. Власт и слава, које пламте из крви и суза, не доносе ни мир, ни срећу, ни народима, ни властољубивима”.

На крају своје речи Михаиловић је подвукао: “Ја знам да победници у једном рату, био он национални или грађански, немају много милости према побеђенима. Знам и то да је моја савест мирна, јер нема људског створења, а камоли шефа једне гериле, који би на мом месту боље чувао и очувао своју савест, и своју дужност, и своју душу”!

Дописник лондонског “Тајмса”, иначе познати либерални левичар и фило-титоиста, уз своје пристрасне извештаје са суђења од 12. јула 1946, додаје:

“Михаиловић је говорио без беседничке позе, без икакве срџбе на своје противнике и личне непријатеље, течно и детаљно. Био је пред нама војник по професији, који у својој пуној једноставности даје свој дневни извештај. Показивао је пуно поштовање према суду и пуно праштање према гомили. Зато се за све ово време није чуло њено урлање. Слушала је одбрану у пуној тишини”.

Двојица других лондонских сарадника, у својим листовима од истог дана, додали су: “Своју реч завршио је око пола ноћи, прецизно и достојанствено. И све док реч није престала, гробна тишина владала је у судској сали”.

Тако је према овим лондонским изворима Ђенералова последња реч на стравичном комунистичком суду гласила је:

“У првом светском рату био сам рањен и више пута одликован за храброст. На бојном пољу, у непрекидној борби, био сам и остао цело време рата, иако су одмори били дозвољени и могући. Никада нисам био суров ни према непријатељу, још мање према својима.

“Као војни аташе између два светска рата био сам један од мало нас, који смо посећивали и совјетске амбасаде. Нисам никада био присталица нашег старог режима. Чак сам и тражио погодно време за отворени протест. Али наш ГШ био је и корумпиран и неспособан за било какве сличне подухвате.

“Непосредно пре овог рата био сам у пријатељским везама с мајором Кларком, британским војним аташеом. Та веза била је довољна да ме генерал Недић, као министар војни, казни с 30 дана затвора.

“Немце сам и презирао и мрзео због њиховог традиционалног непријатељства према мом народу. Забрањивао сам све нацистичке странке. Предузимао сам све могуће да за борбу припремим и оспособим нашу омладину. Знао сам да ће борбе бити. Зато сам хтео и да модернизујемо  нашу војску. Али и та лепа жеља донела ми је још једну казну.

“Кад је дошло до овог рата и наш фронт се пребрзо распао, остао сам с'ам са народом, чији је борбени дух угрозила ненадана капитулација. Тешко наслеђе две пуне деценије нерада, или распада, осећали смо сви.  Домогао сам се шуме и планина, позивајући свој народ да сакрије што више оружја. Одлучио сам се да продужим прекинуту борбу и спуштену заставу дигнем из прашине. И тако сам постао први побуњеник и герилац против Хитлерове свемоћне империје.

“У тим данима Британија и ја били смо још у рату против заједничког непријатеља. Своју војску прогласио сам за - Југословенску армију. Известан део мојих потчињених команданата сматрао је да морамо обновити не југословенску већ само србску војску, која се по планинама и окупљала. Убедио сам их у вечличину Југославије као државне заједнице и идеје, без обзира на тешке и неслућене ратне издаје других. Моји команданти су се покорили мојим схватањима, која су нерадо примили.

“По уласку Совјетске Русије у рат појавили су се и партизани. Отпочеле су и борбе, а с њима и немачке репресалије. Неки од мојих људи молили су ме да борбу одложимо. Међу првим успесима било је и хватање и разоружавање 10 тешких пљачкаша. Били су то партизани, које су сељанке оптужиле за многе пљачке и испаде по селу. Вратио сам им слободу са строгом опоменом да је никад више не злоупотребљавају ради личног благоутробија.

“С Титом сам имао три састанка, на које сам дошао отворена срца. Изразио сам му своју наду да бисмо могли доћи до неког општег споразума. Било је грешака и судара с обе стране. Тако нам је цело то време разговора прошло већином у међусобним оптужбама. Једва смо се растали, а битка је опет отпочела.

“Немци су крајем лета 1941. почели да се повлаче из Србије. Тада сам одлучио да их нападамо, без одлагања. Према томе није истина да сам икада издао икакву наредбу о ненападању, већ напротив, о нападању, што нам показују и тада отворена бојна поља.

Нисам имао ратног материјала, јер су оскудне резерве у борби истрошене. Ето, услед тога саветовао сам многим својим официрима који су хтели да ми се придруже у борби: остајте у припреми и чекајте док вас позовем!

“Мој први додир са светом изван југословенских граница била је посета совјетском посланству у Софији. До даљег важног додира дошло је путем радио апарата који је некако скрпио један од аматера из мог штаба. После успостваљања те везе са слободним светом дошао је из Британије капетан Хадсон. Донео ми је савете да не дозволимо претварање националне борбе у борбу за Совјетску Русију, или комунизирање државе. Додао је и донета упутства да се цео покрет отпора у држави мора ставити под моју команду.

“Кад сам своје јединице послао на све стране, ради обједињавања свих снага, партизани су их напали. У таквим подвизима изгубили су своју територију и били принуђени да напусте Србију. Ја сам све то унапред предвидео јер су их предводили људи без сваког животног или националног искуства.

“Велика је неистина да сам икада иједног партизана предао Немцима. Према томе, за све такве приче срамота лежи  на сведоку који је искоришћен против мене и који је на своју срамоту био колаборатер.

“Немачке репресалије биле су страховите. Гледао сам читава села у пламену. Мојих 5.000 људи били су нејаки према 5 немачких дивизија с најмодернијим оружјем Тражио сам инструкције од владе у Лондону али их никада нисам добио. И тако сам на своју руку и одговорност с двојицом пратилаца отишао на састанак с непријатељем, који су сами тражили. Сви смо узели бомбе за случај немачке подвале, с којом смо рачунали.

“Немци нису били вољни да преговарају, већ да диктирају. Све што смо од њих могли чути било је тражење наше безусловне предаје. Такав став ме изазвао. Подвукао сам да се борим за своју отаџбину, те ту борбу као ратници и људи морају да схвате. Стало сам се плашио да би неки од моја два пратилаца у свом револту и тим жучним објашњењима могао да откачи бомбу. Понудише и вино. Понуду сам одбио јeр нисан хтео с њима ни вино да пијем. Рекао сам енергично да с капитулацијом не смеју рачунати, јер ћу борбу наставити и радије погинути него се предати. И тим су наши разговори завршени.

“Непосредно после овог догађаја Немци су напали мој штаб на Равној гори. Ту су многи од њих и погинули. Ја сам се пробијао кроз њихове линије. Једном приликом прођоше поред мене, на свега неколико метара. Био сам покривен лишћем.

“Неки од мојих команданата, против моје наредбе, склизнули су у колаборацију. Други су водили међусобну борбу. Неки су и покушали да ме смене у улози шефа народног отпора. Ђурић, сада пуковник у Титовој војсци, који сведочи против мене, одбио је да изврши више мојих нарадаба о саботажи. На крају свега, његови сопствени војници окренули су се против неке жене Вере Пешић, која је живела у његовом штабу. Убили су је. И тек тада, мој мајор Ђурић оде у Титове редове.

“Комунисти су имали 20 година праксе у подземном раду. Морао сам да ствари гледам и примам какве су биле и да их побољшам уколико могу. Имао сам премного тешкоћа, а премало времена да бих спровео све што сам хтео и организацију поставим на здраве ноге.

“Није истина да сам икада игде имао иједног свог представника у италијанској команди.

“Нисам никада и нигде наредио било какву акцију против грађана, нити бих такве поступке икада могао одобрити. Чак не могу да верујем да се иакд ишта од свега тога десило, што сам на овом суђењу чуо. Чак не верујем да се то могло десити или десило ни у једној јединој од свих мојих јединица. Црне тројке биле су потребне да бих увео ред у своју средину и своју властиту организацију. Али у било каквом убиству без суђења нисам никада учествовао у било којој форми, нити бих то могао по својој природи и савести.

“Покушао сам да успоставим везу с наведеним лицима из суседних земаља. Имао сам намеру да се сви повежемо у једну демократску балканску организацију. Пуковник Бејли гледао је са сипатијама на успостављање везе с генералом Зервасом у Грчкој. Али британске власти то све нису желеле. Одбио сам да примим оружје од румунске владе, и то због њиховог услова да обуставим борбу против Немаца. Прави циљ свих ових веза био је борба против Осовине.

“Суду скрећем пажњу на Хитлерову поруку Мусолинију, у којој подвлачи да сам ја највећи непријатељ Осовине, који једва чека свој дан за удар...

“Британска мисија напустила ме. Амерички пуковник Мек Дауел остао је са мном. Рекао ми је да је моја даља борба против Немаца мање важна од мог присуства у народу и с народом!

“Са 70 одсто својих људи, болесних од тифуса, губио сам све више своје темеље. Совјетска армија примицала се све ближе. Све моје жеље да се с њом повежем остале су узалудне.

“Мој други састанак с Немцима, у заједници с пуковником Мек Дауелом, имао је за циљ преговоре о предаји Немаца и њиховог оружја, а не о сарадњи. На сарадњу нисмо мислили никада, најмање тада. Никада, па ни тада, нисам наредио било какво легализирање својих трупа.

“Надао сам се да ће на крају овог рата доћи до неке врсте народног плебициста целе нације. За себе нисам никада ништа тражио. Француска револуција дала је свету основна људска права. И руска револуција дала је нешто ново. Али ја нисам хтео да 1941. почнем ту где су они почели 1917.

“Нисам никада желео враћање стања старе Југославије. Време и прилике били су против мене. Био сам само војник који је организовао отпор Осовини у својој отаџбини и спремао устанак против окупатора на целом балканском сектору. Упао сам у вртлогу догађаја и у вихор новог словенског јединства, за које сам некада био, док сам ствари кроз снове гледао.

“На раскрсници између комунистичке револуције, назване руске, и западне демократије, с којом је био и остао мој народ, ја сам се приволео овој. Ако је прва добра, за друге, ова је боља за нас, јер је наша била и остала.

“Јасно ми је да против себе имам јаке конкуренте, комунистичку партију, вичну свему, која тражи своје циљеве без сваког компромиса. Сумњиче ме за све. Али ја сам те несреће био и пре њих, под својом а не туђом владом. И она ме некад сумњичила за све могуће или немогуће везе с тајном службом или сервисима, непријатељским или савезничким.

“Веровао сам увек да сам био на правом путу. Зато сам позивао и стране новинаре и совјетску војну мисију да на извору самом све виде и све опишу, јер није ничега било што добри људи, нарочито савезници, не би смели видети и знати.

“Судбина је према мени била без милости. Убацила ме у своје вихорове. Много сам хтео, много сам предузео и много веровао. Зато су светске буре и олује однеле и мене и моје дело.
Нека суд у савесну оцену  узме све што сам навео, истине и историје ради!”

(“The Times” od 12.7.1946. као и “Daily Telegraph” i “Morning Post” od 12.7. 1946)