Љубав духовника према духовној деци

Облагодаћени духовник воли душу и састрадава са њом, јер му је познато њено велико достојанство. Помаже јој да се покаје, растерећује је исповешћу, ослобађа је напетости и води у Рај. Духовник се назива „оцем“ јер он треба да се труди да буде прави отац; да опомиње своју духовну децу са божанском љубављу и нежношћу. Он треба себе да стави на место свакога човека који му се исповеда и да преживљава његов бол, тако да човек свој бол може да види изображен на лицу духовника. То је нарочито важно у наше време када је људима потребна свежа вода, а не јако сирће. Већина људи, будући под демонским утицајем, тешко прихвата духовни савет или примедбу. Због тога и грдња треба да буде са љубављу, а указивање на грешку – неприметно, уз осмех или шалу.
Љубав о своме присуству „обавештава“ људе, а душевне страсти издају човека. Када немамо у себи љубави, можемо некоме да ставимо примедбу на врло леп начин, али он ће се трзати, јер осећа онај људски елемент у нашем држању. Али када неког изгрдимо са болом и љубављу, он ће се можда и трзати због тога, али у дубини душе неће бити повређен јер осећа љубав. Познајем једног духовника који је прилично гојазан. Разуме се, то је ствар његове грађе, а можда има и тога да мало не пази на храну. Али знате ли колико њега боли човеков бол, колико се он стара о људима који страдају? Тај духовник је смирен, јер за себе говори да се не подвизава, а притом је пун доброте. Зато многи људи успокојавају своје душе код њега, више него код неког духовника подвижничког настројења.
Духовник који није спреман да из љубави према својој духовној деци пође чак и у пакао, није духовник.