СТАРАЦ КАО ЛЕКАР СВЕТА

Болесник од рака који се излечио без операције
Старац је постављао дијагнозе, пратио и лечио болести многе своје духовне деце, али и многобројних болесника који то никад нису сазнали, али који ће коначно сазнати на небесима.
"Добила сам рак", поче да нам прича непозната госпођа док смо чекали пред вратима Старчеве келије, "дошло је до метастазирања, и он се проширио по читавом телу. Лечила сам се у многим болницама, а моје стање је бивало све горе. Трпела сам ужасне болове, нисам била у стању да једем и постала сам сама кост и кожа. Лекари ме беху отписали. Неки моји рођаци су ме водили у Лондон, али ни тамошњи лекари нису могли да ми помогну. Послали су ме назад, да барем умрем у својој земљи. Донели су ме у Поликлинику. Била сам потпуно исрпљена и очајна. Једна познаница ми исприча о некаквом старцу јеромонаху који се налазио у близини, у црквици Светог Герасима, и који је чинио чуда. Нисам веровала у чуда; нисам била много црквена, па, самим тим, њеној причи нисам ни придавала неки значај. Једног дана посети ме један седокоси монах, па ми са љубављу рече да не тугујем, већ да се молим Христу и биће ми добро. Све то изгледало ми је невероватно, али се тог часа нешто ипак промени у мојој души. Упитах га како му је име, а он рече - отац Порфирије.
Кад је отишао, бојажљиво сам покушала да се молим Христу, и осетих извесно олакшање. Неколико дана касније, он поново дође и рече ми да ће се рак проширити и на кости, али да се ја не жалостим и да не бринем него да се непрекидно молим, па ћу оздравити. Осетила сам да тај човек у себи има неку силу коју преноси и на мене. Почела сам да се молим непрекидно, да верујем, да се надам, и да се по први пут радујем. Кроз неколико дана, лекари су установили да је рак захватио и кости. Ја сам се смешкала, а лекари су мислили да ми је рак захватио и мозак. Отада, мало-помало, рак поче да се повлачи, и ја сам то осећала. Уочили су то и лекари, али нису били у стању да дају објашњење. Ја сам, наравно, знала узрок, али ништа им нисам рекла. Опоравак је био све очигледнији, све док једног дана нисам устала из кревета. Веза са старцем Порфиријем се наставила. Долазила сам и овде, у Калисију. Једног дана овде сам, заједно са неколицином својих рођака, чекала на ред да посетим Старца. Но, сам Старац пошаље једну госпођу да ме позове да пођем у његову келију. Кад сам ушла, он ме упита како сам; рекох му да сам све боље; онда ми он рече да изађем у мали врт, да потражим и да уберем две јагоде. Ја поступим како ми је Старац рекао, те уберем две јагоде и донесем их. Отац Порфирије се помоли Богу, затим благослови јагоде и даде ми једну да поједем. Како сам је загризла, испустила сам тако снажан крик да су га чули чак и моји рођаци, који су чекали напољу, и веома се узнемирили."
Зашто сте толико крикнули? - зачудих се ја и прекидох њену причу.
"Крикнула сам", одговори она, "јер нисам могла другачије. Наиме, чим сам загризла јагоду, осетила сам да читаво моје тело бива преплављено таквом сладошћу, таквом неописивом срећом какву никада дотад нисам осетила: био је то тренутак мог коначног излечења од рака. Од тог тренутка, та опака болест није ме више нападала. Као што видите, остао ми је само један пришт на левој руци. Отац Порфирије ми је рекао да он представља знак Христове љубави, да не бих заборавила Његово доброчинство и да не бих заборавила да Га љубим."