Старица светлих очију

Старица светлих очију причала ми је о томе још док сам био дете; и ја сам јој поверовао – за читав живот.

«Божији данић – говорила је она – веома је светао и нежан. Све осветљује. Све види, све чује и зна. А то је итекако тешко... Колико је лошега на земљи, колико злобе и греха... Зар се то може поднети? Зато он не може тако дуго да траје. Њему је потребно да се скрије и оде; он се прекраћује. Све увреде односи са собом, сву тугу, сав бол људски. А на његово место долази тама ноћна, све разгони, све огњеве гаси, све дневне грехе прекида, да се не види ништа и да се све приведе крају. Дан се за то време одмара и прездрављује. А кад настане ноћ, запале се звезде Божије, кротко светле, лију чистоту, земљи подарују мир, а људима наклоност. Ето, од те звездане чистоте и доброте – све се очишћује; смирује се бука људска, слеже се земљина прашина, сви душини отрови чиле, сва греховна запара нестаје. Земљин ваздух постаје опет лак и пречист. И Божији дан опет може да отпочне...»

Како је све то она растумачила – не знам. Сигурно се, данима, веома трудила, а ноћима дуго ослушкивала. Али ја сам јој поверовао – за читав живот. Кад ме опет посети срећни тренут и када ми пође за руком да угледам Божије јутро у читавој његовој лепоти и чистоти – тада са сигурношћу знам да ми је она исприповедала истину света.“
Иљин А.