Духом ходите

Апостол Павле вели: "Духом ходите и похоте плотске нећете свршавати (жеље телесне нећете испуњавати)" (Гал. 5:16). И одмах објашњава зашто: "Јер плот жели (природно) против духа, а дух (жели натприродно) против плоти (тела); и они се противе једно другоме, тако да не чините оно, што хоћете (оно што дух хоће)" (Гал. 5:17). Према томе "духом ходите" значи: духом желите натприродно и небеско и божанско, док плот жели природно и земаљско "и они се противе једно другоме". У загради смо уметнули "природно" и "натприродно", тога нема код апостола Павла, јер је нејасно шта то значи: "духом ходите", па смо принуђени да то протумачимо и да разумемо, иначе не можемо да испунимо заповест Апостола. Јер ако не разумемо шта то значи: "духом ходите", ми и не може да испунимо ту заповест, просто зато што не разумемо и не знамо како да испунимо. И пошто смо уметнули у загради "природно" и "натприродно", треба то објаснити и доказати. Сам Господ је заповедио:

"Иштите најпре царства Божијега, и правде његове, и све то (земаљско) ће се приложити вама (додати)" (Мт. 6:33).

Господ је заповедио: "иштите", па ако не иштете, нећете ни добити. Али за човека је натприродно да иште божанско и небеско, док је природно да иште земаљско, и отуда је сва беда за човека. Ипак је православље натприродно, небеско, божанско, док је човек природан, земаљски, и отуда мало људи налази пут спасења. Православље је натприродно, а човек би хтео да га снизи до природе; православље је небеско, а човек би хтео да га снизи до земље; православље је божанско, а човек би хтео да га снизи до човека. Међутим, све је супротно: Бог је сишао на земљу и постао Човек, да би човека подигао на Небо и обожио. У Јеванђељу је речено:

"Уђите на уска врата; јер су широка врата и широк пут (природни), који води у погибељ (пропаст), и много их има, који иду њиме (улазе њиме). Пошто су уска врата и тесан пут (натприродни), који води у живот, и мало их има, који налазе њега" (Мт. 9:13-14).

И ово Јеванђеље можемо исто протумачити: широка врата и широк пут јесте: желети и тражити природно и земаљско, док уска врата и тесан пут јесте: желети и тражити натприродно, небеско, божанско. Кад кажемо "природно", ту подразумевамо и против-природно, јер много шта против-природно људи сматрају за природно.

Према томе "духом ходите" значи: духом желите натприродно и небеско и божанско, док плот жели природно и земаљско "и они се противе једно другоме". Кад човек не "ходи духом" и недостаје му натприродна жеља, он мора да "ходи плотију" и одмах се намеће природна жеља или против-природна, која се представља као природна. Зато је заповедио Апостол "духом ходите" и то значи: духом желите натприродно и небеско и божанско.

Крст мало одваја од земље

Ево празника Воздвижења Чеснаго Креста Господња и какве везе име апостолска заповест "духом ходите" са садашњим празником? Има везе, и те како има везе. Док човек "ходи плотију", он ходи природно по земљи, а кад човек "ходи духом", он ходи мало одвојен и подигнут од земље и то хођење је натприродно и небеско и божанско. Управо то видимо на Велики Петак: Христос Спаситељ и два разбојника – сви су мало одвојени од земље и подигнути на својим крстовима. И не само они, него и Пресвета Богородица и апостол Јован Богослов и свете Мироносице – и они су духом мало одвојени и подигнути од земље, не телом него духом. Према томе: крст мало одваја и подиже човека од земље, духом а телом. Не узноси човека на небо, јер то може само Божија благодат, само Божија благодат узноси човека на небо, а крст мало одваја човека од земље.

На исти начин, како смо објашњавали "духом ходите", тако исто објашњавамо и како то крст мало одваја човека од земље. Кад хришћанин презире природно и земаљско, и жели натприродно и небеско Божије Царство, тада је он на свом крсту и тада се духом мало одваја и подиже од земље. Најбоље је то показао Сам Спаситељ на Гори Кушања, кад је презрео плот и људску славу и земаљско богатство, али за нас није да гладујемо као Спаситељ, него је довољно да по својој моћи постимо на води и да презиремо мрсну храну. А да то одвајање од земље јесте крст, то свако може да види на себи кад робује својим страстима, и свако нека посматра себе. Ако ти је срце заиграло за нечим земаљским и ти си пожелео то земаљско и то је постало твој идол, неће ти бити лако да презиреш свог идола и да се одвојиш срцем од њега. А то није била мала жеља за идолом, него то је била срдачна жеља, тако да је срце заиграло и осетно се променило.

На пример, кад човек робује јелу, он је спреман и да се потуче ради јела. Ја сам се чудио у војсци кад се два војника потукли ради салате, мада сам и ја робовао јелу и слаткишима. Али сам се чудио: зар да се потучу због салате? И ни један ни други нису били кавгаџије и знали су да их чека казна због тога, па ипак је изазивач туче толико робовао јелу да је због салате изазвао тучу. Наиме, он је тражио још салате мимо следовања, а трпезар не даје и каже му: нема више. Онај опет и опет тражи, а овај не даје, и дошло је до туче због салате, пошто је изазивач туче очигледно робовао јелу, а трпезар није хтео да му испуни жељу за салатом. Због тога је наша Црква заповедила пост и православни хришћани не би смели да робују јелу и пићу и никаквој твари на земљи.

Крстом Бог одваја човека од земље

Изрека светих Отаца гласи: (Недаћама) Скорбама Бог одваја човека од земље. Заправо: крстом Бог одваја човека од земље. Али боље је да се сам хришћанин мало одваја од земље на свом крсту, јер ако се хришћанин сам ни мало не одваја од земље, онда Бог шаље скорбе, несреће, које одвајају човека од земље. Србин неће добровољно духом да се одваја од земље, и зато Бог мора силом да одваја Србина од земље. Зато су Срби били пет векова у ропству и трпели свакакве беде и несреће и ратове, и тако је Бог одвајао Србе мало од земље. А да је то тако, сведочи и сам обичај Крсне Славе: јер ако је Крсна Слава домаћин куће, а то је небески Светац, то значи да сво имање и живот у кући зависе од Домаћина – од Крсне Славе, и сви укућани су духом обраћени према небеском Свецу и Небу, и то је одвајање и подизање духом од земље. И тако је било вековима: Србин ни мало неће добровољно да се одваја од земље и Бог шаље беде и несреће и ратове, да би бар мало одвојио Србе од земље. Али сада је време Апокалипсе и Бог је пустио свакоме да ради шта хоће, као што је и прорекао на крају Апокалипсе:

"Ко чини неправду, нека још чини неправду; и ко је поган (скверан), нека се још погани (скверни); и ко је праведан, нека још чини правду; и ко је свет, нека се још освећује. Ево долазим ускоро, и плата Моја са Мном, да дам свакоме по делима његовим" (Откр. 22:11-12).

И пошто је ово време Апокалипсе, Бог више Србе не одваја силом од земље, а Срби ни мало неће добровољно да се одвајају од земље, и види шта је остало од српског народа: то је ђубре од народа, то уопште не личи на старе Србе.

Склањај се од лицемера

Још у старо време Бог је праоца Аврама одвојио од земље, кад му је заповедио да напусти своју родбину и своју земљу, и да иде у обећану земљу. И види: Аврам се одвојио од своје земље, и затим се скитао из једног народа у други, и није овде добио обећану земљу, него је тамо добио Рај и Царство Небеско. Изгледа као да је Бог преварио Аврама, али није тако. Праотац Аврам је духом био одвојен земље, свети Аврам је желео обећану земљу, а Бог му је дао на небу обећану земљу, а не на земљи. Тако је Бог у Старом Завету само одвајао праведнике од земље, док у Новом Завету Бог не само да одваја хришћане од земље, него и јасно заповеда, да хришћани морају да "ходе духом" и да желе натприродно и небеско Божије Царство.

И у почетку, у раном хришћанству Бог је мучењима и страдањима одвајао хришћане од земље и приморавао их да не ходе плотију и да презиру природно и земаљско, него да ходе духом и да желе натприродно и небеско Божије Царство. Јер они су сваког дана очекивали мучитеље и страдање и смрт за Христа, и тако су увек били духом одвојени од земље, иако нису сви мученички страдали. Али кад је цар Константин постао хришћанин, тада су многи људи лицемерно пришли вери ради цара хришћанина, многи људи су и даље ходили плотију, а не духом, и они нису презирали природно и земаљско, нити су желели натприродно и небеско Божије Царство. Због тога су тада у Цркви увели строга правила поста и епитимије за грехе, а многи подвижници су почели да беже од лицемера у пустиње и одвојене манастире. А остали хришћани, који због брака и обавеза нису могли да беже од лицемера, они су се склањали од лицемера. То исто важи и за нас: ако не можеш да побегнеш од лицемера као монаси, онда се бар склањај од лицемера колико год можеш. А лицемери су непријатељи крста Христова, који неће да носе свој крст и неће ни мало да се одвоје од земље.

А да хришћанин мора бар мало да се одвоји од земље на свом крсту, то говоре и свети Оци:

"Брат је питао авву Сисоја: Како ја да проводим живот; како да се спасим; како да угодим Богу? Старац је одговорио: Ако хоћеш да угодиш Богу, онда одступи од света, одвој се од земље, остави твар, приступи к Творцу, сједини себе с Богом молитвом и плачем, и наћи ћеш покој и у овом и у будућем веку".

То авва Сисоје саветује монасима, док остали хришћани, који су у браку и обавезама, они морају да се склањају од лицемера колико год могу. А као што је речено, лицемери су непријатељи крста Христова, који неће да носе свој крст и неће ни мало да се одвоје од земље.

Против непријатеља крста Христова

Авва Јустин у својој Догматици Цркве наводи апостола Павла и светог Златоуста и говори против таквих лицемера:

"Антиохијски Златоусти јеванђелист благовести: Ништа није тако неприлично и туђе хришћанину као тражити себи одмор и починак; ништа није туђе тако његовом позиву и војевању као бити силно привезан за овај живот. Твој Господ би распет, а ти тражиш одмора? Твој Господ би прикован, а ти се предајеш задовољствима? Је ли то дело племенитог војника? Стога свети Павле и вели: "Многи ходе, за које вам много пута говорих, а сад и плачући говорим: непријатељи крста Христова". – Свети апостол говори ово, јер је било људи који су се лицемерно држали хришћанства, а живели су у доколици и задовољствима, што је противно крсту. Јер крст сачињава принадлежност душе која је ступила у борбу, готова је на смрт, и никакав одмор не тражи себи; а они живе управо супротно томе. Стога, премда себе називају хришћанима, ипак су непријатељи крста: јер када би волели крст, они би се трудили да живе животом Распетога. Не би ли распет Господ твој? Ако се на исти начин не можеш распети, ти га подражавај на други начин: распињи себе, не да би уништио себе (не дао Бог! јер то је безбожно), него по речи Павла: разапе се мени свет, и ја свету. Ако волиш Господа свог, онда умри Његовом смрћу: познај како је огромна сила крста, колика је добра он учинио, колико чини, и какво је он осигурање живота. Крстом се извршује све и сва: крштење – крстом, рукоположење – крстом; и уопште ма где били: на путу, или код куће, или на ком другом месту, крст је велико благо, спасоносно оружје, несавладљив штит против ђавола. Тако дакле, када ратујеш против ђавола, ти већ носиш крст, не просто чинећи крсни знак, него претрпљујући крсна страдања. Христос обично страдања назива крстом, као кад каже: Који не узме крст свој и за мном иде Мт. 10, 24), то јест који није готов на смрт. Α људи ниски, који воле живот и тело, непријатељи су крста; та и сваки који воли уживања и земаљско спокојство – непријатељ је крста.

Шта очекује непријатеље крста? Њима је "крај – погибао". Јер одбацујући крст Христов, они одбацују једино оружје којим могу победити грех, смрт и ђавола, и тако спасти душу своју од погибије у греху и вечној смрти. Ђаво убија људе грехом. Јер је грех смрт душе. Све смрти, колико их има, улазе у људе кроз грех. Непријатељи крста Христова у ствари су пријатељи своје погибије, јер свим силама раде за своју пропаст. Безумље? Да, јер је то најбезумније самоубиство. Свако је самоубиство безумно; ово је најбезумније. Непријатељство крсту, то је већ самоубиство, коме по безумљу нема равна.

Трбух - Бог

Човек је онакав какав му је Бог. И непријатељи крста Христова имају свог Бога. Бог им је – трбух! Ни одвратнијег божанства, ни безумнијег идолопоклонства. "Трбух – Бог". То значи: сласти и страсти и поган – проглашени за божанство. Није ли то последње и завршно изопачење људског бића? последње дно на које човек може пасти? најсвирепије лудило које може природу људску спопасти? Јер ништа поганије од тога људи нису могли изабрати за Бога. Та мање је лудило обожавати камен, дрво, птицу, мачку, и ма коју животињу, неголи свој трбух. Све на трбух сводити: и душу, и савест, и мисао, и осећање; трбухом мислити, трбухом умовати, трбухом човековати, ради трбуха живети, у трбуху гледати све, трбух прогласити за Бога, – е има ли што луђе од тога? Трбух – Бог! Заиста за плакање и ридање ...

Непријатељима крста Христова је "слава у сраму њихову". У трбуху видети Бога, – зар то није највећа срамота за боголику природу људску? Слава је човека спасти се Христом од греха, од његовог смрада, од његових прљавштина, и стећи бесмртност и живот Вечни. Α непријатељи крста Христова непријатељи су те праве славе човекове, а пријатељи његовог срама: греха и свих зала. Јер у њима уживају, њих славе. Слава им је у сраму том злосмрадном. Грех је срам за људску природу; и смрт је срам; и ђаво је срам. Одбацујући крст, људи одбацују једино средство којим се срам скида са природе људске, и човек обасипа божанском славом, и живи у тој слави. Срам сматрају за славу, – толико је изопачена и посувраћена логика, и душа, и ум, и срце у непријатеља крста Христова. Све што је неприродно и ненормално, за њих је постало и природно и нормално. Но све њихове изопачености и ненормалности извиру из њихове основне ненормалности: из тога што трбух сматрају за Бога. Живећи у сластољубљу и грехољубљу њихово биће у току времена проври срамотама, и ми имамо пред собом људе "који се пене својим срамотама". И хвале се њима: виде у сраму – славу, у греху – сјај, у паклу – рај.

Земаљски мислити

Непријатељи крста Христова "земаљски мисле" (који земаљски мисле; који на земаљске ствари мисле)", јер су боголики ум свој оземљили, претворили у иловачу, у роба иловаче. Душа им је земљосана, те сва заудара на земљу.

Мисли им се вуку по земљи као глисте, бескрилне и немоћне да се дигну над земљом. Отуда и земаљски свет они и сматрају за све и сва. Разгрните ма коју мисао њихову, или осећање, заударају на земљу. Α мисао, пореклом с неба, и дата је човеку да га везује са небом, са оним светом, са Богом, са вечним. Но гле, они је смањили, опатуљили, огмизавили, те пузи по земљи и храни се земаљским. Зато их и не интересује ништа небеско, ништа бесмртно, ништа божанско. Нити они то признају. По свему супротност хришћанима. Јер је у хришћана основно правило: мислити ο ономе што је горе, на небу, где Христос седи с десне стране Бога; и живети небеским животом у Христу. Каква мисао, такав живот. Мисли ли земаљско, човек и живи земаљским и ради земаљског; мисли ли небеско, човек н живи небеским и ради небеског. Који земаљско мисле, мрзе крст Христов, јер он вуче човека у горње светове, божанске и вечне и светле.

Ништа не може јаче побудити на стид, вели свети Златоуст, и бити прекорније од речи: "којима је Бог трбух, и слава у сраму њихову" (Флб. 3, 19). Α који су такви? Они који "земаљски мисле", који говоре: саградићемо куће. Где? На земљи. Купићемо њиве, – опет на земљи. Задобићемо власт. Опет на земљи. Стећи ћемо славу, – опет на земљи. Обогатићемо се, – свакако на земљи. – Ето, то су они којима је Бог трбух! Они који ништа духовно не мисле, него су заузети само бригама и мислима ο земаљском; заиста они имају трбух за Бога, и говоре: "да једемо и пијемо, јер ћемо сутра умрети". – И после тога ти се једиш што ти је тело од земље, ма да ти то ништа не смета у погледу врлине. Међутим, реци ми, ти се смејеш и забављаш, задовољствима укопавајући душу своју у земљу, и уопште не мислећи ο томе? И какав ћеш опроштај добити, сурвавши себе у такву неосетљивост, када и само тело треба учинити духовним? Јер и то је могуће, ако узажелиш. Теби је дат трбух да га храниш, а не да га прошираваш; да управљаш њиме, а не да он господари тобом; да ти служи за храњење осталих делова тела, а не да ти служиш њему, не да ти прекорачујеш границе. Ни море када се излије преко својих обала не чини толика зла, колико трбух шкоди телу и души нашој: море потапа сву земљу, а трбух сво тело. Одреди му меру – колико му је по природи доста, као што је Бог оградио море песком. И ако се он буде узрујавао, ако буде беснио, – запрети му силом што је у теби. Погледај, Бог те је обдарио разумом, да би ти Њега подражавао; а ти нећеш, него, видећи како твој препуни трбух упропашћује и обаруштињује сву твоју природу, не смеш да му наложиш уздржљивост и да га сатераш у границе умерености".

Ова Догматика је избачена из српских богословија

Раније је било много мање лицемера у Цркви, а данас је много више, Апостол Павле и свети Златоуст и авва Јустин су оплакивали лицемере – "непријатеље крста Христова", али ја сам слаб и, Бог да прости, ја ћу мало да их исмевам. Ово је наведен само мали исечак из Догматике авве Јустине, али ради оваквог писања и оваквог брукања "непријатеља крста Христова" разумљиво је да је ова Догматика избачена из српских богословија, јер она превише вређа "непријатеље крста Христова" – данашње богослове. И у нашој Цркви прогласили су, или како се боље каже – канонизовали су Авву Јустина за Свеца, али не ради Догматике, него ради телесних подвига. Зашто кажемо: ради телесних подвига? Зато што су ову Догматику наши епископи и свештеници одбацили, и тиме јасно указали да они одбацају духовне подвиге авве Јустина, пошто су, по њиховом мишљењу, духовни подвизи авве Јустина били прелесни, обманљиви, као што се и дешавало да прости монаси падају у прелест. Али пошто су га прогласили за Свеца, тиме су указали да они прихватају једино телесне подвиге Авве Јустина и због телесних подвига проглашавају га за Свеца. Мада је авва Јустин завршио све богословске школе, али то су биле старе заостале школе, које се данас не признају, него би авва Јустин, да је жив, морао да полаже Догматику код Зизјуласа, па ако добије прелазну оцену од Зизјуласа, тада би већ могли да га прихвате у своје друштво лицемера данашњи епископи и свештеници. И морамо признати, да је Авва Јустин потпуно исправно избачен из друштва данашњих богослова, јер он духом уопште не припада том друштву лицемера. У њима је потпуно други дух, то су све сами "непријатељи крста Христова", тако да би из њиховог друштва били избачени и апостол Павле и свети Златоуст, а не само авва Јустин. И као што формално поштују авву Јустина, тако они формално поштују и апостола Павла и светог Златоуста. Само да им поменеш "непријатеље крста Христова", и ти већ удараш у срце том друштву данашњих лицемера. И кад им ти противречиш, лицемери то сматрају за велику дрскост: како се ти усуђујеш да противречиш њима – школованима, који су завршили више лицемерне школе, и који имају дипломе више лицемерије. И биће и смешно и жалосно видети како се лицемери - "непријатељи крста Христова" клањају Воздвижењу Чеснога Крста.

И то важи за свакога: ево празника Крста Господњег и ваља да се поклонимо Крсту Христовом, али многи се ни мало не одвајају од земље на свом крсту и они се лицемерно клањају Крсту Христовом. Па ако се ти никако не одвајаш од земље на свом крсту, ти и не носиш свој крст и лицемерно се клањаш Крсту Христовом.

Закључак

Сама икона Христовог распећа указује хришћанину да је сваки распети човек духом мало одвојен и подигнут од земље, али није узнесен на небо, јер то може да учини само благодат Божија. На свом крсту хришћанин презире природно и земаљско, и "ходи духом" и жели натприродно и небеско Божије Царство. То је тумачење заповести апостола Павла:

"Духом ходите и похоте плотске нећете свршавати (жеље телесне нећете испуњавати). Јер плот жели (природно) против духа, а дух (жели натприродно) против плоти (тела); и они се противе једно другоме, тако да не чините оно, што хоћете (оно што дух хоће)" (Гал. 5:16-17).

"Духом ходити" – то је крст за плот, ту се презиру све плотске жеље и природне и против-природне. И не само плотске жеље, него ту се презиру и људска слава и земаљско богатство кад хришћанин "духом ходи". А како презирати природно и земаљско, то је довољно јасно указао Спаситељ на Гори Кушања. Он је најпре презрео жељу за јелом, пошто ништа није јео ни пио 40 дана, али ми смо слаби и од нас се захтева по својој моћи пост на води и да презиремо мрсно јело. Затим је Спаситељ презрео људску славу, и на крају је презрео земаљско богатство. Све то дужан је сваки хришћанин да презире, монаси нешто више, а мирјани нешто мање, али сви су дужни мање-више да презиру плот и људску славу и земаљско богатство. Разуме се, хришћани ваља да презиру не једино мрсно јело, него и блуд и читав ланац страсти везан за јело и пиће. И не једино људску славу, него и гордост и читав ланац страсти везан за људску славу. И не једино земаљско богатство, него и читав ланац страсти везан за земаљско богатство. И не да презиру потпуно, него колико може и приличи, јер не може хришћанин да живи ако по мери не одржава здравље тела, и ако противно слави изазива саблазан код људи, и ако нема одеће и неко станиште. Али ваља да буде задовољан малим, као што заповеда апостол Павле:

"А кад имамо храну и одећу, овим да будемо задовољни. А они, који хоће да се богате, упадају у напасти и замке, и у многе луде и шкодљиве похоте (жеље), које потапају људе у пропаст и погибао" (1Тим. 6:8-9).

Господ је рекао: "Без Мене не можете чинити ништа" (Јн. 15:5). Зато најпре ваља да се помиримо с Богом и да измолимо помоћ Божију у нашим делима. Како да се помиримо с Богом и да измолимо помоћ Божију у нашим подвизима? Слично покајању града Ниневије, али не потпуно тако, него ми би требали да поштујемо вековно Предање Цркве и да држимо правило Великог Поста пред Причешће, и нарочито тада, ако не можемо увек, да својим постом и молитвом мало одвајамо и подижемо дух од земље. То је право поштовање Крста Христовог, кад се хришћанин на свом крсту мало одваја од земље, кад презире природно и земаљско и "ходи духом" и жели натприродно и небеско Божије Царство.