Муж,жена и Рај

"Једна постарија жена, дошла је код мене у храм и рекла „баћушка! Не могу више трпети мужа! Радије бих умрла и отишла у рај, само да га више не видим." Ја јој одговарам: „Драга моја! Једина могућност за вас да доспете у рај је – заједно са мужем. Без мужа ви можете рачунати једино на ад." Тада је она казала: „Нећу у рај с њим. Било куда – само подаље од њега!"
Често људи мисле да је могуће наћи се у рају и притом се избавити других људи, да је могуће бити са Богом, а притом заборавити на ближњег. Многи се према Цркви односе као према месту где је могуће склонити се, сакрити, уклонити се у тихи угао, и не бити примећен. Али разлика између Цркве и света се састоји у томе да су у Цркви људи окренути лицем један другоме, они су отворени један другом, док у свету они могу бити завађени, мрзети или просто игнорисати један другог. И разлика између раја и ада је у томе што у рају све постоји заједно, обједињено љубављу према Богу и једних према другима, док је у аду сваки одсечен од Бога и од других људи,сваки се мучи у изолацији, у самоћи и остављености.
Како заволети ближњег? У првом реду треба се трудити да се испод спољашњег изгледа човека види његова унутрашњост, дубина, суштина. Треба се потрудити да се прозре тамо где је у сваком човеку сакривен лик Божији. Често ми видимо само спољашњег човека, наруженог грехом, који се дави у страстима, а не примећујемо онај лик Божији који се скрива под спољашњим слојевима. А управо је њега потребно да видимо и њему да се поклонимо у свакоме од наших ближњих.
Веома распрострањена грешка која је корен многих конфликата међу људима, састоји се у томе, да ми не примамо човека онаквог какав он јесте, већ желимо да га видимо другачијег: са наше тачке гледишта њему то и то не приличи, он би у томе и томе могао бити бољи. Правимо вештачку схему и желимо да се човек уклопи у њу, а ако се он не смести у њу, ми живимо у непрестаном конфликту између наше представе о томе какав он треба да буде и реалности.
Када би научили да се темељимо на томе што нам је дато у сваком човеку, а не на томе што желимо да видимо у њему, наш однос према људима би се променио на кардиналан начин...
Љубав према ближњем треба бити мудра.Она треба бити жртвена, као љубав Христа, Који нас је заволео такве какви јесмо. Она треба да причињава радост ближњима, а не да за њих буде „бреме које није лако понети". Она треба да буде апсолутна, али не треба да тражи адекватну љубав од стране ближњих. Она не треба да прерасте у ревност, да доводи до свађе и зависти, ограничава слободу ближњих, не треба да буде егоистична, не треба да се умањује уколико не налази на одговор. Апостол Павле говори: „Љубав дуго трпи, милосрдна је, љубав не завиди...љубав... не иште своје... све покрива, свему верује, свему се нада, све трпи. Љубав никада не престаје..." (1Кор 13;4-8).
Митрополит Иларион Алфејев