О лисици и Вовчику

Улазим ја једном у кокошињац, а тамо кокошке лете на све стране, хистерично кокодачу, покушавају да одлете под строп. Не разумијем шта их је тако испрепадало? И онда видим: на поду кокошињца лежи седам мртвих лисичића и умирућа црносребрна лисица. То је оно црносребрено крзно какво се виђа у продавницама крзна. А овдје нешто отрцано, са искиданим праменовима , као да се лиња. Лисица се тргла, рекло би се, већ у самртном ропцу, а затим отворила очи и молећиво пружила к мени шапу: као да каже, лоше ми је, умирем од глади, дајте милостињу Христа ради!

-Не умири- говорим ја лисици- Сад ћу да ти донесем да једеш.

Носим лисици хљеб са котлетима, а она нестала без трага. Само видим издалека , како по путу ка шуми јуре у пуној брзини седморо лисичића, на челу кума Лисица с мојом кокошком у зубима. Ма каква лисица- комичарка. И зашто сам јој повјеровала?

Враћам се кући, а тамо ме чека Вовчик, познатији по надимку Умјетник. У ствари, он је Владимир, бивши заставник у војсци. Радио је седам година у војсци, а затим је упадао у таква пијанства, да је морао напустити војску. Пропио је он све, чак и стан, и од тада обитава или у Оптини пустињи или у оближњим манастирима. Да ради, заставник зна, руке су у њега златне, а режим живота је сљедећи: два или три мјесеца он се усрдно труди у манастиру, а затим поново тоне у пијанство.

А пред пијанством Вовчик се  претвара у лукавог Умјетника, који зна да извуче новац од ходочасница. Човјек је он начитан, краснорјечив. Прилази овај глагољиви говорник к усамљеној дами и почиње одушевљено:

-         -Каква је то само благодат!

-        - Да, благодат- сагласна је она.

И Вовчик почиње сладуњаво говорити о Оптинским старцима, о њиховом високом духовном животу. У наставку слиједи кратка прича о њему самом: како је радио у војсци. Све је имао, било му је као бубрег у лоју. А презрео је богатства овога свијета, само да би био бесребреник Божији. А и зашто су потребни у манастиру новци? Храна је бесплатна. Једино не може утолити духовну жеђ. И пожелио је да купи, чита и пречитава писма светог Теофана Затворника, али... Да скратимо, ходочасница се ту већ хвата за новчаник и чак се радује што јој је дата могућност да помогне „светом“ човјеку.  

Углавном, и овај пут је Вовчик  дјеловао на уобичајени начин и одмах је изјавио, да је игуман Антоније благословио да му ја материјално помогнем да купи пети том „Добротољубља“.

-        - Је ли тог што је у флаши и што пјени?- питам Вовчика.

-         -А за вас је благослов игумана празна ријеч?- негодује Умјетник.

-        - А да ја теби, Вовочка, испричам за један благослов?

Овако је било. Манастир је накосио у шуми доста сијена. Осушено сијено требало је само превести у шталу, а у шуму је дошао сељак и почео да товари сијено себи у кола.

-        - Зашто крадеш манастирско сијено? – питао га је игуман Антоније.

-         -Благословио ми отац Антоније!

-         -А ти познајеш оца Антонија?

-         -Он је мој најбољи пријатељ!- похвалио се сељак и одједном се тргнуо, схвативши да отац Антоније стоји испред њега. – Опростите, баћушка. Породица, дјеца, немам за шта купити сијено.

-         Добро, потовари сијено у кола и вози. Али више не кради. Јесмо ли се договорили?

Причу о крађи сијена Вовчик је саслушао са разметљивом равнодушношћу и чак није пропустио да примјети, да, за разлику од неких других неблагочестивих људи, он увијек говори истину и само истину. А та „благочестивост“ Умјетника наљутила ме је толико, да сам  му ја веома сликовито и живописно описала, како је на моје очи и сасвим увјерљиво „умирала“ лисица. Ту се заставник захихотао и одмах признао, да нема никаквог благослова игумана и да га није ни било. Једноставно хоће да попије и то је то.

-Мислите да мени самом није тешко због мог пијанчења?- туговао је он. –И ево шта је интересантно: у армији сам пушио двије кутије на дан.  Тек што сам пришао Цркви и помолио се Господу, а већ сам исти дан оставио пушење. А ево овдје годинама палим свијеће под иконе и молим се за избављење од пијанчења. Чак и ноћу, вјерујте ми, молим се, а ујутру се опет напијем, и „као што свиња лежи у блату, тако и ја служим гријеху“

Треба рећи да је наш заставник уредан по природи и прецизан до педантности. Обућа је код њега увијек очишћена, кошуље испеглане. Својим се изгледом Умјетник, рекло би се, поноси, а изглед је његов пријатан: густа, његована свијетла коса и таласаста брада. На први поглед згодан момак и скоро па Иван-Царевич. А кад се напије, тај скоро па Иван-Царевич лежи у „блату“, као та свиња коју помиње. Некад заноћи у стајском ђубру, некад се ваља по смећу, а једном је погодио и у септичку јаму. Страшније понижење за заставника-чистунца тешко је смислити. И он је ко зна колико пута у очајању говорио: „Господе, избави ме од пијанства! Тешко ми је у нечистоћи!“ И опет је Господ допуштао те понижавајуће тешке падове, можда и због тога, да би се душа престала самообмањивати и да би одбацила од себе сваку лаж. Сам Вовчик је, рекло би се,  то већ схватио. У сваком случају рекао је:

-         -Још у војсци мени су дали да прочитам књигу митрополита Антонија Сурожског. И тамо је мене поразила једна мисао: човјек се не може приближити Богу, док не скине са себе маску лажи, јер лаж удаљава од Христа. Прочитао сам и помислио: ја нисам такав. Наравно, трудим се да ствари мало уљепшам. Али зар сви тако не раде? И тако, живим ја као и остали и одједном схватим да између мене и лисице у кокошињцу нема неке велике разлике. Толико сам се већ изварао, да су људи заборавили моје име и зову ме по надимку- Умјетник.

Лијепо би било да могу рећи, да је Владимир „дошао себи“ и напокон престао пити. Али није тако! Већ сљедећи дан напио се до бесвијести, и сажаљиви послушник сакрио га је у својој ћелији, да не изађе на очи оцима и да га не отјерају из манастира. Затим су заставника одвезли у Илинско, а тамо при храму постоји уточиште, гдје настоје да помогну наркоманима и пијаницама као што је Вовчик. Проживјео је он у Илинском неколико мјесеци и потом је некуда ишчезао.

Недавно су се из Брјанске области вратили моји пријатељи иконописци и са одушевљењем причали, како је у засеоку у шуми обновљен дивни стари храм и да при храму већ постоји икописачка радионица. Свештеник са супругом иконопише, а помаже им раб Божији Владимир. Ради оквире, припрема даске за иконе и све у свему то је мајстор златних руку. По неким стварима могло се претпоставити: то је наш Вовчик са надимком Умјетник.

-Како је он тамо?- питам- Пије ли?

- Ма какви?! Ни капи. А кад га питају, како је оставио пиће, Волођа се некако смије и говори: „ Моја прва учитељица на том путу била је лисица у кокошињцу“.

Онима који не знају причу о лисици-лажљивици, такво објашњење тешко је разумљиво. А тек је охрабрујућа мисао, да и од лисице, која је украла кокошку, ипак постоји нека корист.