Тумачење Псалтира

Псалми прве катизме

Псалам 1

Преводиоци Божанског Писма натписе, које су у древности нашли код Јевреја (наслове, заглавља), те су и превели на грчки језик. И не-натписане псалме оставили су они без натписа, и нису се усудили да на речи Духа додају било шта од себе (своје). Псалам садржи у себи оптужбу грешних и нечестивих људи и саветује непрестано пазити на Божански Закон, који уклања човека од сродства са злом. Он је основа свих псалама, јер наставља (наводи) људе на творење бого-подобних врлина (сличних Божијим врлинама) и приближава ка блаженству живота вечнога: зато и почиње од блаженства (Теодорит, Григорије Ниски).

1. Блаженство човечије јесте уподобљење божанству. "Блажени и једини силни Цар царствујущих и Господ господствујущих" (1Тим.6,15). Давид полаже начело (почетак) пророчанству о Христу, Коме је предстојало да се роди од рода његовог (Мт.1,1), и зато пре свега пророк и ублажава (људе,) који се уздају у Бога. Слово Божије овде заједно са мужевима подразумева и жене, зато што је творење (делање) обојих равно-честно и награда обојим једнака (и мужу и жени). Услов Божанског блаженства јесте чистота наших помисли и разумно удаљавање од сваког зла. "Нечестиви" је сваки неблагодарни човек, а "губитељ" је човек лукави, саветник зла. Под "саветом нечестивих" подразумевају се такође и греховне помисли од бесова, и кад се наслађује њима, човек пројављује своје произвољење на грех, то јест стаје на "пут грешних" и на крају се предаје страсти греха, што означава седење "на седалишту губитеља" (Василије Велики, Јован Златоуст, Атанасије, Теодорит).

2. Хришћанин ваља свагда да има Христа у мислима и у срцу својем, да има свагда дух Христов у целом житију својем (живљењу својем), подражавајући Његовом житију (живљењу), "да мудрује (о) горње(м), где је Христос и сдесна Богу седи" (Кол.3:1,2), и у томе је корист целом свету, јер свет стоји молитвом (на молитви); па кад ослаби молитва или кад не буде на земљи молитвеника, онда ће свет скончати, настаће велике беде (катастрофе); а оне (беде) већ и сада јесу... (Јован Кронштадтски, Силуан Атонски).

3. Читајући постојано Божанска Писма, макар и немао никаквог тумача, постојаним читањем, као неким корењем (кореновима), сабира (човек) у себе струје и росу Светога Духа. Ништа друго од ствари човечијих не може да утеши у скорби тако као читање Божанских Писама. Јер оне (земаљске) ствари су тљене и непостојане, и зато је и утеха од њих брзо-пролазна, док читање Писама јесте разговор са Богом (беседа са Богом). Па кад Бог теши (људе,) који се налазе у скорби, онда каква од садашњих околности може да подвргне (баци) њих у униније? (Јован Златоуст).

4. Ко стално обремењује (оптерећује) себе сујетним бригама о телесном и не брине се о души, тај се уподобљава нечестивом (човеку), кога Божанско Слово изобличава, указујући, да је сво житије нечестивога у бригама (Јов.15,20). Јер (људе,) који не брину о својој души, (такве људе) са презиром газе нечисти духови злобе, и они се уподобљавају без-благодатном сувом праху (прашини), који лако овамо и тамо носе противни ветрови (Нил Сорски, Теодорит).

5. Са великом тачношћу све је изложио Свесвети Дух. Он није рекао, да неће васкрснути нечестиви, него говори, да "на суд неће васкрснути", зато што они немају потребе за изобличењем, пошто је нечестије њихово јавно (безбожност јавна). Слично као што убице, ухваћене на месту преступа, судови приводе на судиште не ради изобличења, него ради изречења законите пресуде, тако ће и (људи,) који су провели живот у нечестију (безбожности), васкрснути на Страшни Суд да би чули праведну пресуду, као што говори (Ап. Павле): "јер свима нама ваља се јавити пред судиштем Христовим" (2 Кор. 5,10) (Теодорит, Јован Златоуст, Василије Велики, Кирил Александријски).

6. Праведни Судија и пре суда све зна и нема потребе ни за доказима, ни за изобличењима. (Узвраћајући) Дајући свакоме по достојанству, (Он ће) једне удостојити славе и венаца, а друге ће послати на вечно мучење (Теодорит).

Псалам 2

У псалму се садржи пророчанство о доласку у свет Христа Сина Божијег и о зацарењу Његовом над целим светом, а такође и о сујетном и празном устајању (побуни) против Њега јудеја, царева, кнезова и језичника (незнабожаца). Управо тако су и схватали овај псалам свети апостоли и учитељи Цркве (Дап. 4:25-28) (Тихон).

1. Пророк говори пророчанство у виду изобличења. "Шатанијем" назива неразумну гордост. "Језици" су не-верујући (људи) у Бога, а "људи (народ)" су јудеји, који намишљају да умртве Бесмртнога. "Поучише се празним" – намислили су празно (дело). "Зашто" – то јест због чега, откуда је таква ненавист према Спаситељу? (Атанасије).

2. "Цареви земаљски" – то су Ирод и Понтије Пилат; а "кнезови" су књижевници и фарисеји. "На Господа" – Бога Оца и на Христа Његовог – Сина Божијег, Кога је Отац поставио Царом (за Цара) над свим језичницима (Атанасије).

3. Давид, описујући разбојничко судиште код Кајафе, говори, да су управо због тога погинули јудеји и због неверовања свога расејани су по целој васељени (Јован Златоуст).

4. "Насмејаће се" речено је уместо «омрзнуће» и «узгнушаће се». Јер смех је дисање, које се испушта кроз ноздрве на уништење (људи,) који високо мудрују о себи (Атанасије).

5. Испунило се на делу ово пророчанство – јер римска војска је напала на јудеје и опустошила Јерусалим и спалила Божански храм, већи део од њих (јудеја) је предала смрти, а остале је живе запленила и поробила. Гњев Божији и јарост Његову не представљај човеко-образно (у човечим виду), него достојно Бога, Који је туђ сваком гњеву (узрујаности): управо под тим ваља разумети, да је Он Судија и Осветник (Који узвраћа) за све неправо учињено у овом свету (Теодорит, Јован Касијан).

6. Исус Христос, као Богочовек, постављен је од Бога Оца Царом (за Цара) над Сионом – светом Црквом, мада по божанству Христос, као Бог, има царство по самој природи (Атанасије, Теодорит).

7. Видиш ли, како Отац Себи присваја и рођење по плоти јединородног Христа? "Данас" – указује на време, да би показао рођење по плоти, јер не постоји у божанству дан јучерашњи или сутрашњи, него непроменљиви дан вечности, беспочетни и бесконачни (Атанасије).

8. Будући Владика – као Бог, Христос прима владавину над целим светом – као човек; јер о томе је и Сам Он рекао ученицима: "даде Ми се свака власт" (Мт. 28,18) од Оца Мојега (Јован Златоуст, Теодорит).

9. "Жезал гвоздени" јесте крст свети за вернике; а за невернике – јудеје, сагласно Даниловом пророчанству, таквим жезлом показала се римска власт, која не само да је бичевала, него и умртвљивала. "Сасуде скудељничке (керамичке)" после скрушења (ломљења) није могуће вратити у претходно стање (Атанасије, Јован Златоуст, Теодорит).

10. Дух Свети саветује кроз пророка свима, који се противе Христу, (да буду свесни) да схвате своју неразумност – Коме се противе?! "Ниње" (Сада) – док има времена. "Накажите се" сви – уразумите се и остали људи. "Судије земаљске" имају над собом Цара неба и земље, Који је даровао њима власт и силу и Сам ће им судити (онако), како и они суде (Тихон).

11. Пророк разуме овде целомудрени страх и радост духовну, који се рађају од испуњавања светих Његових заповести. Кад неко не ропски, него синовски слуша у свему Бога, тада се он радује с трепетом, то јест са скрушењем, са сваким страхопоштовањем и добром савешћу. Знај и то, да и у време духовног одмора и утехе још више ваља служити Њему с трепетом и страхопоштовањем (Максим Грк, Теодорит, Нил Синајски.

12. "Поштујте Сина, да се Он не би прогњевио и да ви не би погинули на путу вашем, кад се разгори ускоро јарост Његова", то јест у дан Страшног Суда Христовог. Нада на Бога познаје се у несрећи и бедом се украшава. Заиста се на Бога нада онај, који у неуспеху не одступа од Христа, иако Он (Христос) и касни са (Својом) помоћи. А ко је у несрећи оставио Христа и обраћа се (за помоћ) човеку, богатству, чести... тај никакве наде нема на Бога, иако устима и исповеда своју наду на Њега (Теодорит, Тихон).

Псалам 3

Блажени Давид на искуству свог греховног поклизнућа (пада) учи нас целомудреном животу, да нико не би чинио зла. Давид је бежао од свог сина, пошто је прекршио целомудрено супружништво (брак). И пошто је он унео рат у туђи дом, зато је из његовог сопственог дома устао рат против њега. И тако, ако знамо, браћо, да ратови од домаћих, сродних и робова и болести телесне највећим делом бивају за грехе (наше), ми ћемо искорењивати (истребљивати) извор зла – грех (Јован Златоусти).

2, 3. За учињени преступ благодат је одступила од Давида, и он је потпао под многе и различите беде (несреће). Сав јерусалимски народ се одметнуо од њега и свим срцем следовао за Авесаломом, верујући да је Давид потпуно остављен од Бога (2Цар.15). Слично су и демони наводили (на Давида) унутрашња искушења и улагали (убацивали) у срце његово помисли очајања и празне наде на Бога (Теодорит, Тумачење).

4. Трпећи толико тешке несреће Давид се непоколебиво уздао у Бога. "Возносяй (Који подиже) главу моју", то јест Који весели мене (Атанасије, Теодорит).

5. Велику силу имају ове речи, јер "воззвах", говори, "ка Господу својим гласом", а не кроз другога, и не само духом, већ и телесним гласом је завапио. Овим (речима) учи нас да у тешким околностима увек прибегавамо Богу. "И услиши ме са горе" – речено је сагласно са примљеним у древности мишљењем, да Бог обитава у скинији на гори (у шатору), одакле је и давао одговоре јерејима, тј. свештеницима (Тумачење).

6. Говори о сну ума, због кога је и пао у грех. А речено "востах" означава Божију промену на боље. У вишем смислу пророк узима на себе лице Самог Владике и говори у Његово име о страдању, крсној смрти и васкрсењу Исуса Христа (Атанасије, Августин, Григорије Ниски).

7. Видиш, шта значи добар живот? Управо он и јесте прави блажени живот, јер има у себи Бога Живога, ка Коме и виче у опасним случајевима (Теодор Студит).

8. "Зубима" је назвао зло-словија (зле речи) грешника или неразумне помисли од бесова (демона). О, како је близу Господ верујућем (човеку)! Ја сам немоћ, сиромаштво; а Бог је моја Сила. О, добро-послушљиви Владико! Слава Теби! (Атанасије, Јован Кронштадтски).

9. Добровољном Својом кресном смрћу Христос је учинио спасење свету. "Људима Својим" – свим верујућим у Њега – Спаситељ је даровао "благослов" Свој – Крст честни. Под "благословом" ваља разумети још и доброчинства Божија, као последице благослова Божијег (Јован Златоусти, Кирил Јерусалимски, Тихон).

Псалам 4

1. Речју "на крају" псалам је натписан зато, што садржи у себи пророчанство о васкрсењу из мртвих, које ће бити на крају овог живота. У псалму Давид учи маловерне (људе) и томе, да сва дела људска промишљено надгледа и управља Бог (Теодорит, Августин).

2. Не умољава Бога обиље речи, него душа чиста, која јавља добра дела. Бог, желећи нашу преданост и поверење у Њега, посебно слуша нас, кад ми умољавамо Њега не толико кроз друге, колико од себе: "Бог правде моје", то јест Бог, који види правду моју. Порочни (човек) и оскрнављени (испрљани), макар просио и хиљаде пута – неће имати успеха, јер нема са собом оно, што може умолити Богу. Није избавио Бог од беда, него је "распространио" (раширио), то јест укрепио да поднесе (човек) скорб великодушно. Јер ништа не доноси такав мир души као скорб (невоља), која уклања (човека) од свих брига житејских и пробуђује из лењости. Па и није могуће стећи врлине без скорби (Јован Златоусти, Исаија Палестински).

3. "Синови човечији" – то су људи порочни и склони ка злу. "Тешко-срдачни" су тврдо-срдачни и дебели мишљу (неосетљиви, окрутни и груби мишљу), који сматрају садашњи живот за нешто велико. Срце је по природи створено лако, али ми га отежавамо житејским пристрашћима. Пророк, као да види некога како бежи од светлости и јури за тамом, (скорби) жалости се због таквог не-расуђивања у животу; он као да говори: зашто ти делаш то безумно дело (радиш ту луду ствар)? – "зашто љубите сујету, и тражите лажи" (Григорије Богослов, Јован Златоусти).

4. "Удиви" – то јест учинио је познатим и знаменитим Бог Преподобнога Својега, Невинога, који није учинио никоме неправду, – Господа нашег Исуса Христа. Пророк открива други вид успеха – имати Бога за свог постојаног помоћника и покровитеља увек, "кад год позовем (повичем) к Њему" (Григорије Ниски, Јован Златоусти).

5. Пророк не поништава корисни гнев против људи немарних и неправедних ради њиховог лечења. Тако се и Бог гњеви на нас, желећи да нас исправи; слично томе и отац се гњеви на сина, зато што се брине о њему. А узалуд се гњеви онај (човек), који жели да се освети за себе. Он је сличан псу, који гризе камен, а не онога ко је бацио камен на њега. Јер не побуђују речи у нама скорб (тугу), него презир према оскорбитељу. Ако си се ти раздражио (наљутио) и разгневио као човек, онда не држи у себи гњев – "не греши"; јер застарели гњев јесте мржња, а "сваки, који ненавиди брата, јесте човеко-убица" (Јован.3,15). Ти си убио у себи онога, кога си омрзнуо. Ако се заповеда нама да се скрушавамо душом због порочних помисли у срцу, онда тим више због порочних речи и дела. Немој да заспиш пре, него размислиш о гресима, почињених у току дана; и тада, несумњиво, следећег дана ти нећеш бити тако брз на сличне грехе. Помоли се Богу и тада се предај сну, пошто посведочиш Њему о својим гресима. Јер управо то саветује пророк (Василије Велики, Јован Златоусти, Исихије).

6. Свети Давид показује, како ми да побеђујемо непријатеље, заповедајући да приносимо "жртве" духовне, унутрашње: дуготрпљење, незлобивост, милосрђе, смиреномудрије (Јован Златоусти).

7. Пророк износи расуђивања људи слабих и грубих, привезаних за земаљска блага, који не верују у Промисао Божији. "Свјетом" пророк назива покровитељство и Промисао Божији о сваком човеку. "Светлост лица Господа" јесте такође и крст, зато што је њиме Христос просветио васељену. Јер због Адамовог преступа на душу је налегло покривало таме (вео таме); али сада се оно скида озарењем Светога Духа са душа верних и заиста достојних. Из истог разлога био је и долазак Господњи, да би истински верници достигли у такву меру светости (Јован Златоусти, Теодорит, Макарије Велики).

8. Срдачно весеље бива не од спољашњих предмета (јер то је весеље једино очију), него у разумном срцу и бестелесној души. А пошто су многи слаби душом, онда је Бог даровао њима и чулна добра (материјална). (Наводи) Набраја овде само што је неопходно за живот: "пшеницу, вино и уље (јелеј)", дајући кроз то разумети и све остало. Стварно весеље и утеху срца даје Дух Свети због прилежности у молитви (марљивости, помоћу које), којом стичемо и сва друга добра. Ко приморава себе постојано да пребива у молитви, тај као да се свезује с Богом тајанственом светошћу и неизрецивим расположењем срца (Јован Златоусти, Макарије Велики, Јефрем).

9. "Вкупје" (скупа, заједно) – значи усредсређено (концентрисано), не-расејано "ћу починути". А сном је названа овде смрт, јер многи, пошто се подвргну  злим догађајима у овом животу од лукавства (људи,) који живе са њима, умиру без награде (плате, узвраћаја за добра дела); због тога Давид учи не огорчавати се, зато што је са смрћу сједињена нада и по смрти ће бити награда (узвраћај). Пророк предсказује овде и о васкрсењу из мртвих. Христос Спаситељ је добровољном смрћу уснуо на крсту после крвавих страдања (страсти), и починуо је у гробу у нади (Јован Златоусти, Теодорит, Августин).

Псалам 5

1. Овај псалам је јутарња молитва праведника приликом ступања његовог у храм Божји. Давид учи, како ми треба да се молимо Богу. "Наследствујущом" слово Божије (реч) назива уопштено Цркву Божију и посебно – душу, која живи благочестиво (побожно). Црква, као Невеста Христова, све чини ради угађања Женику. Таква иста невеста ваља да буде и свака богољубива душа у служби Христу. Цркви и њеним члановима припремљено је то будуће наслеђе. У псалму се налази такође и молитва сваке благочестиве душе о спасењу (Атанасије, Јован Златоусти, Теодорит).

2, 3. "Внуши" – (продри) проникни у речи "мољења мојега, Господе", и "разуми" – познај "званије моје" (вапај мој) из скрушеног и смиреног срца. "Глас мољења" разуме се унутрашњи, јер молитвеник је дужан како по спољашњем изгледу, тако и по унутрашњем расположењу душе да буде смирено-молећи (понизно-молећи). Речима "Царе мој и Боже мој" изражава своју посебну љубав према Богу, заборављајући све човечије (што је људско). Ономе (човеку), који се није обратио истинитим срцем к Богу и пребива у гресима, – читање псалама и других молитава уопште не користи. Јер док је око душе наше ноћ, немогуће је нама да будемо услишени од Бога (Јован Златоусти, Тихон, Василије Велики).

4. "Заутра" – то јест веома рано молити се веома је душе-корисно (неисказано). Као што се тело чисти водом, тако и душа – молитвом. И тако, (омиј) опери пре тела душу своју. "Јер приличи, – говори Премудри, – претећи сунце у благодарењу Теби и ка истоку светлости Теби се поклонити" (Прем.16,28). Не ваља занемаривати времена црквених молитава, зато што је свако од њих на посебан начин тајанствено освештано Богом (Јован Златоуст, Теодор Студит).

5. Грех силно прогневљује Господа, Који ненавиди безакоње. Представљај то живо, кад ти предстоји искушење на грех. "Неће се приселити", то јест, неће се удостојити никада близине и Божанског покрова човек лукави. (Ко поступа лукаво) "Лукавнујај" јесте онај, који сваку злобу скрива у срцу против ближњега (Јероним, Августин, Јован Кронштадтский).

6. 7. Бог не само да ненавиди "све (људе,) који чине безакоње", иако је и то неизрецива казна, него ће и "погубити све (људе,) који говоре лаж". Нема другог порока, против кога би Свесвети Дух изговорио тако страшну изреку као против лажи. "(Гадост) Мрзост су пред Господом уста лажљива" (Приче.12,22). Господ тајне грехе душе поставља на равно са гресима јавним споља (рачуна једнако). "Мужа крви и лажљива гнуша се Господ", чиме се показује, да се Господ једнако гнуша и убиства и лукавства. Бог као Праведни и Свесвети, не може а да се не гнуша сваког греха и безакоња: "(гадост) мрзост" је за Њега и једна "помисао неправедна" (Приче. 15,26) (Јован Златоусти, Јован Лествичник, Макарије Велики).

8. Дом Божји је Храм Божији на земљи, који нам открива улаз у Царство Небеско "по мноштву милости Божије". У Цркви Божијој треба пребивати са страхом и трепетом, одбацујући свако зло, да би задобили у Бога посебно благовољење (милост). Поклоњење "храму светоме" јесте поклоњење Пречистом Телу Христовом, на шта је Сам Он указао (Јован.2,21) (Атанасије, Јован Златоусти).

9. "Јер веома је потреба нама Божанска помоћ, која исправља и покрива, претходи и прати, због мноштва непријатеља, који нападају на нас (припремају нам замке) и труде се да нас привуку на грехе. А назива непријатељима све оне, који нам преграђују пут спасења, иако се неки од њих и веома пријатељски јављају: "и непријатељи су човеку домаћи његови" (Мт.10,36). Зато руководи мене Ти Сам, Господе, – говори пророк Богу, – ја имам потребу за Твојим вођењем (настављањем). Слично и свештеник чини улазно мољење пред литургију, у знак смирења пред "правдом Божијом", као грешник, (пошто је) недостојан уласка у Дом Божији и стајања код Божанског престола. Са таквим осећањем ваља сви (хришћани) да улазе и пребивају у Цркви Христовој (Тумачење, Јован Златоусти, Јован Кронштадтский).

10. Душа смирено проси (тражи) Божију помоћ у борби против непријатеља духовних и злочестивих људи. Јер срамне речи од (гнојне) покварене душе људи нечестивих много су горе од чулног смрада. Не просто "гроб", него "гроб отворен", – да би јасније изразио њихову одвратност. Они ласкаво говоре, али у срцу намишљају друго. Јер гори непријатељ је скривени, него јавни. Говорећи речи лажљиве (ласкаве), они крију у својој души лукавство (Јован Златоусти, Тихон).

11. Види овде кроткост молитве! Не говори: казни (их), него "суди им" и не прекрати злобу њихову, то јест моли се на њихову корист. Јер мудрољубивој души је својствено да се не свети за увреде себи (оскорбљења), али силно (свом силом) устаје против увреде Бога (оскорбљења Бога) (Јован Златоусти).

12. Ево плода молитве: и они постају бољи и одступају од порока, и други добијају велико задовољство, видећи њихову промену. Овом радошћу по Богу једино је могуће хвалити се и радовати и одушевљавати. Јер она се не нарушава никаквим околностима, него се од препрека још више узвишава. А ко се хвали стварима житејским – тај је сличан (човеку,) који се весели у сну (Јован Златоусти).

13. Пошто се љубитељи Бога и предани врлини подвргавају осуди и подсмеху, онда пророк, укрепљујући њихове душе, говори, да Владика анђела похваљује и прославља такве. Јер "благовољење Божије" или благодат Његова служи праведнику уместо "оружја" и "као штит покрива војнике (ратнике)". Велико је благо – бити угодан Богу! (Јован Златоусти, Тумачење).

Псалам 6

Под "осмим" Писмо подразумева живот будућег века, који има да наступи после седмеричног живота овог века и који је пред-знаменован осмодневним обрезањем Господњим. Са напоменом о "осмом" пророк је лепо сјединио и (реч) слово о покајању, о Страшном Суду Христовом и казнама, које се очекују за грехе. Псалам учи, како је могуће умилостивити Бога, и објашњава начине, како се ваља обраћати од греха (окретати). Због тога овај псалам јесте "први покајнички" (Василије Велики, Григорије Ниски, Анастасије).

2. Умним очима пророка представља се, како он стоји пред Страшним Судом Божијим, дотиче се самих ногу Судије и, као лишени сваке смелости због својих греха, (моли) проси једино помиловање. Цариник од мноштва грехова није смео да погледа на небо, него је снажно ударао себе у груди и молио Бога да буде помилован: милостив буди мени грешнику (Лк.18,13). Али праведни Давид је учинио много више од њега, јер се није усудио да моли Бога о потпуном опроштају, него је молио да не буде тешко кажњен. А то указује на смирење душе. У Богу нема "јарости" и "гнева" – то су речи снисхођења ради људи грубих, који не могу да добију корист од бестрасних израза. Под тим (изразима) треба разумети, да је Он Судија и праведни Осветник (Воздајатељ) за све не-право учињено (Анастасије, Јован Златоусти, Јован Касијан).

3, 4. Пророк умољава Бога као Лекара, а не као Судију. Он непрестано употребљава реч "Господе" као неко право на снисхођење себи. Ми сви имамо потребу за милошћу, али се сви не удостојавају милости – јер она тражи достојног и способног да је прими (милост), као што је Сам Бог рекао Мојсију: помиловаћу, кога помилујем, (и ушчедрићу) и пожалићу, кога пожалим (ушчедрим) (Изл.33,19). "Костима" назива пророк целомудрене мисли, чије смућење колеба душу (кад се смуте целомудрене мисли, тада се колеба душа). Писмо много пута назива (удове) чланове унутрашњег човека именима чланова телесних (удова). Велико ка Богу усхођење (подизање) јесте познање своје немоћи. Колико више познајеш себе самога, толико савршеније познајеш Бога (Јован Златоусти, Григорије Ниски, Теодорит, Димитрије).

5, 6. Сво наше спасење ваља приписивати једино "милости Божијој" за наше покајање, које приносимо. "У аду" нема покајања. Сада Дух Свети, иако нема општења са недостојнима, ипак на неки начин са-пребива са онима, који су запечаћени једном, очекујући њихово обраћење (покајање); а по смрти Дух ће се потпуно одсећи од душе, која је поругала Његову благодат. Због тога нема њима после "смрти у аду исповедања", зато што тамо више не са-пребива помоћ Духа Светога (Василије Велики, Анастасије).

7. Уз Божију милост потребна су и наша сопствена усиља (напори) – иначе неће бити никакве користи. Цар (Давид) се целог живота није предавао покоју (спокоју): пошто је дању њега обремењивало (оптерећивало) мноштво брига, зато је време одмора чинио временом исповедања, кад нико није спречавао то дивно задовољство. Сузама и истинским душевним скрушавањем он је чистио своју душу и постајао причасник Светога Духа (учесник). (Опраћу) "Умићу" употребљава да би показао, да сузе (перу) умивају и чисте душу од грехова и чине причасником Светога Духа (учесником). Суза, проливена од велике скорбе (туге) и срдачне чистоте, јесте храна душе (Јован Златоусти, Макарије Велики).

8. "Оком" је назвао овде псалмопојац разум, због чега је и напоменуо само о једном оку. Докле се гнезди у нашим срцима "јарост" – застарели гњев – и заслепљује око ума, дотле не можемо ми ни видети Христа, ни стећи тачно разликовање добра и зла, ни поседовати зрелост савета, ни бити спокојним од немира и смућења, ни држати се не-уклоно правде (без скретања); не можемо стећи ни мудрости, зато што "јарост почива у недрима безумних" (Екк.7,10). "Оветшах у свима (остарех усред свих) врагова мојих", који су се пре греха мога бојали мене (Теодорит, Јован Касијан, Августин, Јован Златоусти).

9, 10. Ваља поревновати расположењу Давида, који је кроз покајање и умиљење стекао Божанско заступништво и већ са влашћу запрећује непријатељима сваког рода (забрањује непријатељима свакаквим, свих врста). Потребно је не само удаљавати се од греха и туговати због грешника (скорбети), него и избегавати (дружење) општење са људима порочним, да би сачували благо, стечено покајањем (Василије Велики, Григорије Ниски, Анастасије).

11. Ко се предаје покајању – тај избегава општење (комуникацију) са људима порочним и моли се за непријатеље, да би они одступили од свога нечестија (зла, безбожности). "И непријатељи су човеку домаћи његови" (Мт.10,36), (тј. помисли) који од срца излазе и прљају човека (Мт.15,11). Пророк проси (тражи) стидом да произведе у нама уништење непријатељских мисли (Јован Златоусти, Григорије Ниски).

Псалам 7

1. Хусије, одани пријатељ цара Давида, оставио је њега и притворио се као издајник (направио се), и дошао је у логор тиранина Авесалома, који је устао ратом против оца свога Давида. Као мудар саветник, он је вешто предложио да се одложи потера за Давидом. Тим саветом Хусије је спасио Давида, пошто му је дао могућност да прикупи војску (2Цар.17). Давид пева због тога благодарну песму Богу, приписујући дело спасења благодати Божијој. А додаје поуке и онима, који трпе од некога неправду (увреде), саветујући им да се уздају у Бога и од Њега да очекују помоћи (Атанасије, Василије Велики, Јован Златоусти, Теодорит).

2. Давид, имајући много непријатеља, (у невољама) у бедама и напастима уздао се само у једнога Бога. Видиш ли кроткост душе пророка? он не тражи да се казне противници, него тражи само избављење "од свих гоњащих (гониоца)". "Боже мој" – то је израз посебне љубави према Богу. Из примера Божанског Давида (ми сазнајемо) учимо се, (да побожним) да благочестивим људима бива много прогона и скорби у свету (страдања). А беде показују, на шта се човек нада (у шта се узда). Јер свако зло, слично леку за повраћање, показује шта се крије у срцу (Јован Златоусти, Тихон).

3. Иако је Давид окупио војску, али све једно говори: она (војска) неће избавити и неће спасити ("не сущу избављајущу, нити спасајущу"), ако не буде помоћи свише. "Лавом" пророк назива ђавола, "који као лав ричући ходи и тражи кога да прождере (прогута)" (1Петар.5,8) (Јован Златоусти).

4. "Неправда у рукама", то јест у дејствима. Христос је нама заповедио, не да немамо непријатеље – то није у нашој власти, – него да не мрзимо њих – то је у нашој власти (у томе смо ми власни). А ко нас мрзи (ненавиди), без обзира на наше добро расположење према њему, тај нам доставља највећу награду (доноси). Пророк једнако рачуна у грех и ономе (човеку), који је почео зло дело, и ономе (човеку), који се свети за зло. Такав постаје "празан", то јест лишен благодати (Василије Велики, Григорије Ниски, Јован Златоусти).

5, 6. Кад ми певамо овај псалам, онда проклињемо сами себе ако узвраћамо злом за зло. Исто тако навлачимо на себе ову Давидову клетву, ако ради славе људске чинимо добра дела (вршимо, смештајући), усељавајући своју небеску славу у прах земаљски. Пророк (тражи) проси чак и предати њега у руке ђаволу, ако је он учинио било шта од напред реченога. Види, како незлобиви Христос Господ наш није "узвратио" нечестивим јеврејима злом за зло. (Напротив) Чак је на крсту за њих и руке Своје пружао, молећи се за њих: "Оче, опрости им" (Лк.23,34) (Атанасије, Доротеј, Григорије Палама, Јован Златоусти).

7, 8. Давид умољава праведног Судију да изрекне праведну пресуду онима, који чине неправду, ради уразумљења и исправљања многих. "Гњевом" указује на казнену силу Судије. "Устани, као што си заповедао" Ти, наредивши да бранимо оне, којима се чини неправда (да штитимо увређене). "И мноштво људи", који су поверовали "окружиће Те", то јест узнеће (принеће) благодарне похвале. Ове речи могу се односити и на тајну васкрсења Христовог. "И о том на висину обрати се", – кад Ти, Господе, свршиш, на крају, тајну нашег спасења, врати се на висину оне славе, коју си Ти имао пре постања света (Атанасије, Василије Велики, Григорије Ниски, Јован Златоусти, Теодорит).

9. Пророк учи, да над нашим делима има Промисао Божији, који захтева одговор за (све) што се чини (што се врши). А суд подразумева како будући, тако и садашњи (Јован Златоусти).

10. (Ваља) Следује жалостити се и туговати због злобе грешника, а не због оних, који се кажњавају. Кад се порочни (људи) кажњавају, тада праведници постају више пажљиви. Пророк показује како ће Бог судити васељени: Он нема потребе ни за сведоцима, ни за писменим доказима – зато што тачно зна расположење срца свакога и његове нутрине (утробе), то јест најскривеније мисли (Јован Златоусти).

11. "Прав срцем" је онај, ко чисто-срдачно верује у Бога и угађа Му свим срцем (Тихон).

12. "Дуготрпељив" је Бог ради тога, да би обратио нас к Себи. (Каснећи) Оклевајући са казном, Он очекује твоје покајање. Али ти не занемаруј ову изреку: правда свакоме узвраћа по заслугама... Праведан Судија одмерава свакоме (истим) мерама, којима је он претходно мерио своје поступке у животу (Василије Велики, Јован Златоусти).

13, 14. То је речено због грубости и неосетљивости многих људи, да би тронуо душе њихове. А на другом месту Давид говори, да (Бог) "погледа на земљу и чини је да се тресе" (Пс.103,32), то јест ако, само кад погледа на земљу, Он потреса камене масе, онда шта ће Богу оружје?... Све ово је речено у преносном смислу, да би дубље унедрио страх (утврдио страх) (Јован Златоуст).

15. Ко се саглашава са порочним мислима и испуњава њихова хтења, тај "зачиње" у свом срцу и "рађа" свако безакоње (Василије Велики).

16, 17. Злодејства пророк назива болестима и показује, да ко копа јаму ближњему сам ће пасти у њу. Иако би неко и неизмерно био порочан – ипак се суд савести његове не истребљује (не искорењује), зато што је он од природе унедрен Богом (по природи урођен човеку). Лукави човек обмањује најпре сопствену душу: лукавство његово "обратиће се" пре свега "на главу његову". Не склапај познанства са човеком лукавим, јер пријатељство са лукавим (човеком) – то је пријатељство са ђаволом (Јован Златоусти, Антоније Велики).

18. Давид славослови Господа, (диви се) изумљава се Његовом правосуђу и дуготрпљењу. Не говори "исповедам се", него – "исповедићу се", показујући тиме, да ће и после добијања добра благодарити Господу. И не зато што Бог има потребу за тим (благодарењем), него зато што је то корисно за самог човека. Бог веома много (силно) жели наш напредак у врлини. А томе ништа тако не помаже као чист разговор са Богом (честа беседа са Богом), стално благодарење и славословље (Јован Златоуст).

Псалам 8

1. Шта значи то, "о точилима", тешко је разумети: јер (тумачи) подразумевају под тим или Цркву или мучеништво, или крст Христов, и не управо (буквално), него тајанствено тумаче. Види се такав натпис, "о точилима" у три псалма, који припадају посебно до љубави Божије, наиме, у овом осмом, чији почетак изјављује велику љубав према Богу: "Господе Господ наш, како је чудно име Твоје по свој земљи"; и у псалму осамдесетом, чији је садржај позив на духовно торжество: "Радујте се Богу помоћнику нашему"; и на крају у псалму осамдесет трећем, чији је и почетак и наставак пун топле љубави према Богу: "Како су љубљена села Твоја (насеља Твоја) Господе сила, жели и скончава душа моја у дворе Господње". Јер такви псалми веома помажу источењу вина Божанске љубави из срца људских, јер са весељем и са клицањем срца достојни су да буду певани (ови псалми). У овом псалму Давид предсказује спасење човечанства Јединородним Сином Божијим, дивећи се Његовој неизрецивој премудрости, неизрецивом човекољубљу и чудном у највишем степену промишљању о грешном човеку. (Људи,) Који певају овај псалам у умиљењу срца и у богомислију удостојавају се причешћа Божанској благодати Исуса Христа (Тумачење, Атанасије, Теодорит).

2. Дивећи се необјашњивом Промишљању Божијем о грешном човеку, псалмопојац говори: "како је чудно (предивно) име Твоје", то јест дивно у највишем степену, а како заправо – није рекао, пошто то није могао измерити, него је само изразио усиљено (појачано). Пророк се изумљава делом (Божијим, које је свршено): како је оно велико, како је важно, да је биће (створење), које се отуђило и било непријатељ, Бог примирио (Себи), учинио Својим и поставио (човека) изнад свих! "Великољепије" Божије јесте величанство Божије, видљиво у тварима (створењима), које нам доставља знање о Богу (Григорије Богослов, Јован Златоуст).

3. "Пошто Бог не благоволи да буде познат и хваљен од гордих, који о разуму и мудрости својој високо маштају (мисле): него од смирених и малих, по оному (у Јеванђељу): исповедам Ти се, Оче, што си утајио ово од мудрих и разумних, и открио си то младенцима (малој деци) (Мт.11,и25)." Истинитост овог пророчанства може се признати из јеванђељске историје (приче) (Мт.21,9,15,16). "Под називом "младенаца" и "сисајућих" (одојчади) можемо разумети просто људе, који су у поређењу са анђелима заиста као младенци (мала деца), нарочито у погледу разумевања Божанских ствари". И из уста по Богу младенствујущих злобом и славословјащих Господа посрамљује се мислени враг (непријатељ) и зли одмаздник (осветник) – ђаво (Тумачење, Атанасије, Јован Златоусти, Теодорит).

4. "Не помиње о сунцу, него само о месецу и звездама: јер Давид је имао обичај у ноћно време да се вежба у богомислију, пошто је то време ради безмолвија и тишине, оно је погодније за богомислије. "У поноћи", говори, "устадох, да се исповедам Теби, Господе" (Пс.118,62). Пророк говори не као видећи (као да види, него као да се нада), него као надајући се да ће некад видети: "јер ћу погледати"... А из тога се може нагађати, да (ово) видљиво сада – није сама истина, него само образ истине (слика истине) (Тумачење, Григорије Богослов).

5, 6. "А умањенога малим чим од анђела видимо Исуса, за примање смрти" (Јевр.2,9). Ако је Онај, Коме се клањају анђели, претрпео да се "умањи малим чим од анђела" ради тебе, онда си тим више ти, мањи од анђела, дужан да подносиш све ради Њега. А "слава и част" – то је крст, као што и Сам Христос назива њега славом, кад говори: "дође час, да се прослави Син Човечији" (Јн.12,23). Па ако Он назива славом страдања ради робова (људи), онда тим више ти називај тако страдање ради Господа (Јован Златоуст).

7-9. Пророк (наводи) набраја чулне твари (створења), да би јасније представио доброчинства Божија за људе чулне и више грубе. "(Животиње) Које проходе стазе морске" – то су кито-видне животиње: китови, делфини, фоке и још: који живе у мору коњи, пси, морске краве и све животиње, које живе у дубинама, од којих ни једна није риба (Василије Велики, Јован Златоуст).

10. Пошто овај псалам пророкује о тајни оваплоћења Исуса Христа и Сам Христос сишао је на земљу са неба и потом је опет узишао на небо, онда овај псалам јесте као нешто, што се окреће око једне мисли. Чиме почиње њега (псалам), тиме и окончава пророк, а наиме: изразом чуђења о величини имена Божијег (Јован Златоусти).