Пустињак и пиљар

Живео је једном један свети човек, Божији угодник. Једном се удаљио од људи, постао пустињак и славио Господа, узносећи му молитве. Много година је проживео у пустињи као испосник. И једном се обратио тај пустињак Господу с молитвом:

— Удостоји ме, Господе, да упознам човека који је више од мене самог узнапредовао у молитви и врлини. Удостојио га је Господ и открио му:— Живи у оближњем граду један пиљар, који Ми је својим праведним животом веома угодио. Спремио се монах на пут и кренуо у град. Дошао је на пијац и почео да се распитује код трговаца и пролазника, где да нађе тог пиљара. Показали су му људи место и посаветовали, да гледа пажљивије, зато што је пиљар човек сасвим неприметан. Дуго је тражио пустињак пиљара, и на крају га је ипак нашао! И стварно се показало да је он некако невидљив и неприметан човек. Почео је пустињак да га запиткује, чиме је он тако угодио Господу.

— Ја сам мали човек, неприметан, – одговара пиљар, - и немам појма чиме сам ја то Господу могао да угодим!

— Добро, — говори пустињак, — а да ли ти је познато, да ли су други житељи града угодили Господу?

— Наравно да су угодили! — одговара пиљар. — Не греше, спасавају се, Господу нашем угађају...

Одлучио је пустињак да сазна, чиме је то пиљар тако угодио Господу. Стао је мало даље и гледао, како он то тргује. Види пустињак, да корпа с зелењу брзо постаје празна, а новчића пиљар није много накупио. Тражи он за свој рад врло мало, а често и бесплатно даје зелен сиромашним људима и скитницама. Ускоро је корпа сасвим опустела, и пустињака је пиљар позвао код себе у госте, па му је чак и преноћиште понудио. Прошли су кроз цели град. Пролазили су поред двораца богаташа, где је музика свирала и људи се веселили, као и поред кућа сиромашних, одакле су се чула само стењања и плач. Дошли су и до пиљареве колибе. Пиљар је скувао супу од зелени, коју је продавао на пијаци, и позвао пустињака за сто.

— Од чега ти живиш? — питао је пустињак.

— Па ето, шта продам, од тога и живим, — одговори пиљар.

— Значи сва ова храна и јесте твоја? — изненадио се пустињак.

— Благодарим Богу, — одговорио је пиљар, - који ме својим изобилним даровима храни.

— Шта мислиш, — питао је пустињак, — да ли други људи захваљују Господу?

— У нашем граду, — одговара пиљар, — живе добри и побожни људи. И сви они благодаре Господа за великодушне дарове.

— Ми смо заједно пролазили поред дворова богаташа – говори пустињак. – И музика је тамо свирала, и вино се рекама точило, и јела је свакаквих било. Да ли мислиш да и тамо славе Бога?

— Наравно да славе! — одговарао је пиљар. — Они га славе и више од свих, зато им је Господ и даровао више него другима...