НЕКРСТ

"Ђе се, Миодраже?“
„Ђе си, оче Ненаде. Ајде на једну кратку.“
„Знаш да не пијем.“
„Знам, 'оћу да те навикнем на ракију.“
„'Оћу и ја тебе на цркву.“
„'Ајд попиј коју, па можда дођем у цркву.“
„'Ајд дођи ти у цркву, па ћу можда попит' коју.“
Тако се мој парох надмудривао са људима. А онда би приупитао за здравље и живот сваког од укућана. Увек сам се дивио његовој способности да запамти толико имена и детаља. То није било знање какво има било која локална радио-милева, свештеник као да се сродио и саживео са целим селом. А тај терет и толику бригу није лако носити на плећима.
„Честит човек, честита породица.“, рекао је отац Ненад чим је наставио вожњу аутом. „Али никако да се крсте. Никако у цркву да дођу. Вредни, радни, поштени. Али сувише поносни. Као да су умислили да им Бог не треба.“
И наставио је ћутке да вози, замишљен.
Другом  приликом  срели смо Миодрага на некој слави.
„Ау, Мики, ма јел' си се ти то прекрстио?“, обрће опет свештеник на шалу.
„Е? Јесам Србин или нисам?“
„Србин јеси, али не знам јеси ли православни хришћанин?“
„Јесам, ја сам се тако потписао у анкети!“
„Стоји ли у тој анкети кад је издата крштеница?“
„Е! Ђе ћу ја, одраст'о чоек, да се крстим?!“
„Не бој се, нећемо те гњурити ако се плашиш воде!“
И ту се они почну договарати за датум крштења.
„Нећу тринаестог да се крстим, боје ме крстити немој!“, виче Мики. Гости се смеју.
„Види се да си некрст! Какве везе има датум! 'Ајде, деветнаестог...“, листа прота тефтер.
„Нећу сигурно у непаран дан!“
Свештеник га гледа у чуду.
„Па то ти, оче, знаш, не узима се ни непаран број свећа, нити се носи непаран број цветова на гробље...“
„А зашто?“
„Не разумем се у те боговске ствари, ти то боље знаш!“
„То нема везе са хриш...“
„Ништа, ајде. После ћемо ми то, дошли смо чоеку на славу.“, чисто се наљути Мики.
Види свештеник да је овај мало попио, те реши да је боље да засад то батали.
Прошло неколико месеци и задеси се да је Мики служио госте на некој даћи.
Поздравише се они, овај пут без пошалица.
„Кад би могли ти и ја, попе, попричати око оног крштења?“
„Кад год хоћеш, брате.“
Прође недељу дана. Седимо после Литургије у парохијском дому и свештеник се сети тог разговора. Маши се телефона и назва Миодрага.
„Ђе си, Мики! Ево седим и пијем ракију. Сад ти мораш да се крстиш.“ Није пио ракију.
 „Ево, наиђи, слободно, таман да се договоримо кад бисмо крштење заказали.“
Дође Мики за пола сата. Попадија скува још једну кафу и поп му усу ракију.
„Е! А ђе је теби ракија?“, смешка се гост.
„Ево, да закажемо датум, па има да је попијем!“, вади отац тефтер и пали хемијску.
„Касније ћемо то. Немам сад нешто пара.“
„Не требају ти паре, нисмо ми фирма. Видиш да ја не возим џипа.“
„Е! Кад имаш муштерије к'о ја!“
„Ајмо! Сад  у недељу поподне! Жена ти је крштена, крстимо тебе и децу!  Породично крштење! Само нађите кума и ништа друго не треба!“
„Не може поподне! Не крсти се поподне!“, вели Мики самоуверен и зачуђен што свештеник тако нешто уопште и предлаже. Види прота  да Микију опет креће да избија неки понос на лице, те се није ни потрудио да објашњава како је то још једно сујеверје.
„Померићу овај парастос, па ћемо пре подне. После Литургије.“
„И после нашег крштења на парастос да идеш?“
„А што? Је ли се и то не сме? Ајде онда који дан после Божића?“
„У некрштене дане!? Немој ме силити, попе, крстићемо се кад прилике буду ваљале. Платићу ја и тебе, и почастити, и ручак ћу направити и доћи ће кум из Аранђеловца.“
Неће па неће. Или ће доћи хармоникаш из Стапара и приклаће се прасе и јање, или крштења бити неће. Добро.
Остаде нека интерна, а срдачна шала међу њима.  Па се зачикавају: те отац Ненад  Микија  зове Некрстом, те овај ликује како ће попа напити од капљице ракије.
Прошло годину и по дана, вели отац Ненад да је Некрст најзад решио да се крсти. Крстиће се цела породица.
Крштење је било заказано „парног дана“, пре подне, у лето.  Поставили свештеник и ја све што је потребно за крштење и чекамо. И тачно видиш како се наш Нешо посебно узбудио због овог крштења.
„Отвори обоје врата, да се излуфтира... Шта је ово на тепиху, кад је ово било? Јеси ли рекао Јани да стави оне чоколаде у фриждер?“
Купио је две највеће чоколаде које је нашао. За децу. А икона Светог Ђорђа, њиховог светитеља заштитиника, стајала је упакована  испод полице са свећама.
Касне. Отац се презнојава у мантији, а првобитно усхићење полако прелази у нервозу. Сели смо.
„Видећеш ти кад они ни не дођу. Можда су се досетили још неке будалаштине зашто не смеју данас да се крсте. Да ли да зовем, шта ти мислиш? “
„Позовите.“
„Ма нећу, касне због неке глупости. Дешава се.“
После двадесет минута чекања свештенику звони телефон.  И тачно сам могао уочити како му расположење јењава и како му туга леже у душу.
Нагнуо се, спустио лактове на колена, и држећи ознојеним рукама  Требник, мучно се загледао у једну тачку.
„Шта је  било, оче?“
„Дошао му јуче кум из Аранђеловца. Запили се у кафани и потукли на путу до куће. Немају више кума, сад ће звати човека из Немачке. Он долази на зиму, тад му је годишњи.“
И заћута Нешо, замишљен и сетан. Тад сам био млад и нисам био вичан неким саветима, па рекох:
„И да се крсте, то не значи да ће долазити у цркву. То не значи да ће заиста живети као хришћани.“
„Не. Али то би значило да су се родили у Христу. Гледа он њих и сад, али све се надам... Кад тај корак направе, обрадоваће им се још више и обрадоваће се они Њему...  Биће им приснији. Овако... све ме ово једе. Гризе ме савест,  да нисам довољно учинио.“
„А шта можете учинити?“
„Ништа.“
Одвукле су ме студије и нисам знао како се даље одвијао однос између нашег свештеника и Микија. А како ће се одвијати? Наставили су по старом. Могуће да је Неша рекао коју поучну реч поводом те несретне туче, али сигурно није држао придику. Познавао је Микија веома добро.
Задовољан што сам положио испит, првог дана зимског распуста, док сам гледао „Слагалицу“ са својом породицом, зазвони фиксни телефон.
„Мики је умро.“, рече отац.
Срчани удар.
Свештеника сам срео на сахрани. Стајао је са стране, са својом женом.
Прочитали су говор о животу покојника, жалећи због његовог изненадног одласка. Испратили су га минутом ћутње и посмртним маршом.
Није било молитве, тамјана, ни помињања Бога.
Касније ми је свештеник причао како се удовица љутила на њега што није дошао да опоје Микија. Није хтела да прими његово саучешће.
Прошло је неко време и Сања, Микијева удовица, појави се у цркви, на Литургији.  Запалила је свећу за покој душе мужа и за здравље своје деце.
„Тужно је што ја не могу да напишем име свог мужа да га помињемо на Литургији.“, рече она касније, док је пила кафу у парохијском дому.
„Ти се, Сања, свакако, моли Богу за њега. Добар је Бог.“, рече свештеник.
Било је ту више парохијана и прича је текла својим током. Отац Ненад је једно време посматрао да ли је умесно, али напослетку рече: „Мислим да је крајње време да крстимо децу.“
А Сања га погледа, сузним очима, увређено и љуто.
„Боже сачувај, оче! Па није прошло ни годину дана да им је отац умро!“

(Марко Радаковић)