О гордости и смирењу - Архимандрит Кирил (Павлов)

...Има, драга браћо и сестре, такав порок, кога
нико од нас не жели да призна, али кога, ипак, ми сви
у већој или мањој мери имамо: то је гордост и
празно-славље (сујета). Али, чим мање примећујемо
ми њега у себи, тим је потребна већа са наше стране
против њега будност...
Предмети, који највише побуђују и подржавају
нашу гордост,– то је богатство, лепота и снага телесна,
слава и мудрост и, на крају, живот врлински. Због
тога, један се горди својим богатством и положајем,
други – физичком снагом и лепотом, трећи – својим
умом, одликама, заслугама или својим врлинама,
грађанским или хришћанским. Горди се наслађује
мишљу, да је све то његова својина, и тим више се
надима и преузноси, чим је чвршће у њему такво
убеђење. Али то убеђење је, без сумње, лажно и
неправилно.
Ни богатство, ни слава, ни снага, ни лепота, ни
почасти, ако не буде у човеку истински (побожног)
благочестивог расположења, неће му дати ништа,
осим сујетне обмане и надмености у души, јер не
доносе они душевни мир и срећу, него, напротив,
умножавају душевне скорбе и лишавају душу будућег
вечног живота. Све то, све се брзо руши од околности,
времена или болести, зато што је свака плот као
трава, и свака слава људска је као цвет на трави: трава
се осуши и цвет њен отпадне (1 Пет. 1, 24).

Неки се надимају својом мудрошћу и
разборитошћу, али и та добра и достојанства имају
сујетну величину и припремају лажну висину, зато
што немају сами по себи никакве цене, ако нема код
њих страха Божијег. Највећи и невидљиви мудрац
световне мудрости је ђаво, и будући подмукао,
немајући страха Божијег, постао је бого-одступник и
подвргао се вечној осуди, без обзира на то што је био
умнији од свих (паметнији).
Али не само да горди сва достојанства и добра,
којима се горди, (приписује) присваја себи, – он још и
преувеличава њих. Горди даје тим добрима већу
цену, него што она имају по својој природи, сматра
себе умнијим (паметнијим), наравственијим
(моралнијим), заслужнијим, него што у ствари он
јесте, настоји да се узвишава и велича над својим
ближњим, понижавајући њих пред собом, односи се
према њима са хладноћом, непоштовањем или
презиром, хвали самог себе и настоји да се домогне
такве похвале од других, долази понекад готово до
обожавања себе, до поклоњења својим
"савршенствима" и захтева да и други такође
обожавају њега и да се клањају и падају у прашину
пред његовом величином и заслугама.
Али нема увек горди једино савршенства и
врлине, бивају код њега и слабости и недостаци, и
греси са пороцима. Међутим, он или крије њих и од
других и од себе, или превише умањује њихов значај

и важност, или их сматра у себи за достојанства и
савршенства и хвали се њима.
Смирени човек, ако и згреши, онда срдачно тугује
(скорби) због свог преступа, увек је свестан свог греха
и кривице пред Богом, и не стиди се да открије своју
греховну рану духовном лекару; док човек горди,
заслепљен својим умишљеним или стварним
достојанствима, не примећује своје недостатке, и
толико цени себе, да се стиди да призна себе кривим
ма у чему, а још више (стиди се) да исповеди своје
грехе пред свештеником.
Горди (човек) се у срећи још више размеће или
преузноси над ближњима, а понекад се и сасвим
заборавља. А у несрећи се, напротив, или озлобљава
(љути) и ропће на судбину, или је малодушан и
предаје се очајању. А смирени се не надима у срећи и
не пада духом усред најтежих беда (несрећа), него се
са трпљењем и покорношћу предаје вољи Оца
Небескога. И ето, зашто се Бог "гордима противи, а
смиренима даје Своју благодат (види: 1 Пет. 5, 5): зато
што се горди узда само у себе и у своје снаге и не
осећа потребу за вишњом помоћи, и не само да не
проси (моли), него и као да одбија њу (помоћ) од
себе. А смирени је увек прожет свешћу своје
недостојности и немоћи, па зато увек тражи (проси)
помоћ свише (одозго).
Преподобни Јован Лествичник говори о гордости
овако: "Гордост је одбацивање Бога, демонски
проналазак, презирање људи, мајка осуђивања,

изрод похвала, знак неплодности душе, одагнање
помоћи Божије, узрок бесомучности, (кривац)
виновник падова, извор гнева, (врата) двер
лицемерја, упориште демона, грехова спремиште
(чувалиште), узрок немилосрђа, незнање са-
страдавања (саосећања), сурови истјазатељ
(испитивач), нечовечни судија, противник Богу, корен
хуле.
Почетак гордости је крај сујете, средина је
понижавање ближњега, самохвалисање у срцу,
(мржња) ненавист изобличења (кад други
изобличавају), а крај је одбацивање Божије помоћи,
уздање у своје трудове, демонска нарав.
Где се догодио грехопад, тамо се претходно
удворила гордост, јер весник оног првог јесте ово
друго. Претпоставимо да има дванаест бесчестних
страсти (нечасних); ако добровољно заволиш једну од
њих, то јест гордост, онда ће она једна испунити
место осталих једанаест. Високо-мудри снажно
противречи (приговара), док смирено-мудри не само
да не противречи (приговара), него не сме ни очи да
подигне (не усуђује се). Не савија се кипарис и не
пружа се по земљи: тако и високо-срдачни не може
имати послушање. Високо-умни човек жели да
началствује, јер другачије он и не може да поступа.
Бог се гордима противи, па ко може помиловати њих?
Нечист је пред Господом сваки високо-срдачни (види:
Прич. 16, 5), па ко може да очисти њега?

Казна гордоме је његов пад, (мучитељ) досадитељ
је демон, а знак напуштања њега од Бога јесте умно
иступљење (умна болест). Ко одбаца изобличење, тај
испољава страст, а ко прима оно (изобличење), тај се
одрешио од уза њених (од страсти гордости).
(Срамота је) Стидно је славити се туђим украсима,
и крајње безумно је гордити се Божијим даровима.
Преузноси се само оним врлинама, које си ти свршио
пре рођења твога; док оне (врлине), које си ти
испунио после рођења, даровао је теби Бог, као и
само рођење. Које врлине си ти исправио без помоћи
ума, само те (врлине) су твоје, зато што је Бог даровао
теби и сами ум. Какве подвиге си ти показао без тела,
само те (подвиге) и приписуј свом труду
(марљивости), јер и тело није твоје, него је творевина
Божија.
Од гордости потиче заборав грехова, а памћење о
њима је посредник смирено-мудрија. Гордост је
крајња убогост душе, која машта о себи (сања) да је
богата, и налазећи се у тами, мисли она да је у
светлости. Ова скверна страст не само да не даје нама
да напредујемо (да успевамо), него и са висине збаца
(обара). Горди је као јабука, унутра трула, а споља
блиста лепотом. Горди човек нема потребе за
демоном, он сам је постао за себе демон и противник
(себи).
У срцима гордих рађају се хулне речи, а у душама
смирених су небеска виђења. Лопов не воли сунце; а
горди понижава кротке (људе).

Ако је једино од те страсти (гордости) неко збачен
са Неба, онда ваља истражити, да ли је могуће
смирењем, и без других врлина, узићи на Небо? Ко је
заробљен гордошћу, томе је потребна помоћ Самог
Бога, јер је узалудно за таквога спасење човечије.
Таквима је веома корисно повиновање (покоравање),
сурово и презрено житељство (живљење) и читање о
натприродним подвизима Светих Отаца. Може бити
да ће, макар кроз то, такви болесници (гордељивци)
добити малу наду на спасење".
Размислимо, драга браћо и сестре, куда по
окончању овог живота може да доведе нас смирење,
а куда – гордост. Гордост (неминовно) неизбежно
мора да доведе тамо, куда је довела она палог
Деницу (сатану), то јест ка вечној погибији (пропасти),
ка удаљавању од Бога. А смирење ће природно да
доведе тамо, куда је довело оно све угоднике
Божије..., – ка вечном блаженству, ка вечном
сједињењу са Богом, зато што није узалуд Спаситељ
рекао: Блажени нищии духом (тј. смирени духом), јер
њихово је Царство Небеско (Мт. 5, 3).
Архимандрит Кирил (Павлов)