Суштина Православља и савремена борба против њега. Архиепископ Аверкије (Таушев)

(Ово је говорио архиепископ Руске Заграничне Цркве пре 50-60 година, а сада готово да нема Руске Заграничне Цркве)

Почели су да се шире гласови о потреби што скоријег сазива Осмог Васељенског Сабора, који би све ове промене у нашој Светој Православној Цркви "озаконио" и учинио за све обавезним, и који би објавио све противнике таквих "реформи" и присталице истинског православног благочестија побожности, које (иде) потиче из дубине векова...

"Сваки, који се бори (подвизава), од свега се уздржава: они дакле да приме пропадљив венац (тљенен), а ми непропадљив (нетљенен). Ја дакле тако трчим, не као (у) непознато, тако се борим (подвизавам), не као ваздух бијући; него умртвљујем тело моје и порабоћавам, да некако другима проповедајући, сам не будем неискусан" (1 Кор. 9:25-27).

Ове речи великог Апостола народа (језичника) Св. Павла јасно одређују нама суштину истинског хришћанства, или Православља. Истинско хришћанство или Православље, то је подвиг самоодрицања и самопожртвовања, ради постизања венца непропадљивог (нетљеног).

Овде Свети Апостол употребљава добро познати Коринћанима образ (слику) тркача на тркалиштима и бораца (Коринт, као што је познато, био је познат по својим "Истмијским играма"), где су се (тркачи и борци), ради добијања пропадљивих венаца, уздржавали од свега, што може учинити тучним (тромавим, дебелим) и тиме раслабити њихово тело, правећи (Апостол) паралелу између њих и оних, који желе да се боре (подвизавају) подвигом хришћанског живота. Ради успеха у овом (подвигу хришћанства) исто тако ваља умртвљавати и порабоћавати своје тело, и то је потпуно разумљиво, ако се узму у обзир друге речи истог великог Апостола:

Јер мудровање плотско (то јест: размишљање плотско) смрт је, а мудровање духовно живот је и мир, пошто је мудровање плотско вражда на Бога (непријатељство против Бога): јер се закону Божијем не покорава, нити пак може (Рим. 8:6-7).

И зато – Сушти у плоти, то јест, "који живе по плоти", Богу угодити не могу (Рим. 8:8).

Овде је јасно законом положен хришћански аскетизам, који и чини собом суштину истинског хришћанства или Православља.

Тако трчите, да постигнете! - саветује зато св. Апостол.

Отуда треба да нам је јасно, да тамо, где нема подвига уздржања, подвига самоодрицања и самопожртвовања, подвига смиравања и поробљавања своје плоти духу, да тамо нема ни истинског хришћанства – тамо не може бити ни говора о истинском хришћанском животу.

Са ове тачке гледишта потпуно јасна постаје за нас тако важна установа св. Цркве, као што је Велики Пост, који ми сада проводимо (проходимо).

Велики Пост, то је као симбол целог тока истинског хришћанског живота, а заједно са тим и вежбање сваке године у подвигу хришћанског живота и подсећање сваке године како треба да живи истински хришћанин и какав је крајњи циљ његовог подвижничког живота.

Као што Велики Пост приводи нас к светлом и радосном празновању Васкрсења Христовог, тако и лични подвижнички живот сваког од нас приводи к вечној радости, вечном блаженству у не-вечерњем дану Царства Христовог.

Није случајно зато благољепно празновање Торжества Православља у Првој недељи Великог Поста. Сва лажна учења, све јереси, "одступништва" и расколи природно проистичу из не-жељења законито подвизавати се (кад људе неће законито да се подвизавају) у смиреном послушању св. Цркви, и сами вучу за собом, као што показује живот, одступање од истинског хришћанског аскетског живота. Довољно је указати на готово потпуно ишчезнуће (нестанак) овог поста код савремених римо-католика, па чак и неку жестоку љутњу против њега (Великог Поста) и напади код протестаната и сектаната, који сасвим одбацају његов значај, без обзира на јасна сведочанства о важности његовој у Слову Божијем.

Али не само празник Торжества Православља у првој недељи поста, него и сва наредна празновања васкрсних дана Великог Поста говоре нам све о томе истом.

Друга недеља Великог Поста – спомен Св. Григорија Паламе – то је такође торжество Православља: (то је свечано прослављање) то је торжество православног подвижничког учења о великом значају подвига молитве и поста као моћних средстава за унутрашње благодатно озарење човечије душе, за преображење њено Божанском Таворском светлошћу.

Трећа недеља Великог Поста – Крстопоклона – уподобљава подвиг истинског хришћанског живота ношењу крста и само-распећу, у испуњењу речи Самог Господа Исуса Христа: "Који хоће за Мном ићи, нека се одрекне себе и узме крст свој и за Мном иде" (Мк.8:34) и речи св. Апостола Павла: "Који су Христови, плот разапеше са страстима и похотама (жељама)" (Гал. 5:24). А прослављање заједно са Крстом и Васкрсења Христовог (...и Свето Васкрсење Твоје славимо) напомиње истинитом подвижнику-крстоносцу радост Васкрсења, која очекује и њега као венац његовог подвига.

Четврта недеља Великог Поста – спомен преподобног Јована Лествичника – (свечано прослављање) торжество једног од највећих православних подвижника и, истовремено, законо-положника православног подвижништва (аскетизма), који нам је оставио чудесно писмено руководство (упутство) православно-хришћанског подвижничког живота – "Лествицу Духовну, која узводи на небо", изузетну по својој дубини и духовној мудрости књигу, коју црквени устав прописује читати у храму на Богослужењу у све обичне дане Великог поста.

Пета недеља Великог Поста – спомен преп. Марије Египћанке – торжество православног подвига покајања, који је од највеће грешнице учинио ангело-подобну праведницу, и (њу,) најпре препуну свакаквим блудом (учинио) "невестом Христовом". То је право торжество православног подвижништва (аскетизма), које свршава, уз помоћ благодати Божије, дивно чудо потпуног препорода грешне човечије душе – то "ново-творење", ради кога је и дошао на земљу и пострадао за нас и нама оставио образ (пример), да последујемо стопама Његовим (1 Петр. 2:21), Оваплоћени Јединородни Син Божији.

Шеста недеља Великог Поста – то је торжествени долазак Господа Исуса Христа у Јерусалим на "над-светски празник" Свога распећа за грешни људски род. А затим следи "Света и Велика" седмица Страдања Христових (Страсти), која нас доводи до Светле Радости Пасхе (Васкрса).

Цео Велики Пост, који се завршава спомињањем крсних страдања Господа, која је поднео "ради нас људи и ради нашег спасења", и победним ликовањем Свете Пасхе, јесте, на тај начин, као потпуни опис тог подвижничког пута, којим треба да иде сваки истинити хришћанин, који жели да се достигне крајњи циљ одређеног му Самим Богом високог пред-одређења – вечне бескрајне радости Бого-општења (заједнице са Богом).

У томе се и састоји суштина истинског хришћанства, или православља.

(Међутим,) Непријатељ рода људског, видећи после дуге и неуспешне борбе, да он не може потпуно да сломи и уништи истинско хришћанство, у наше дане је нашао начин како да "осујети" њега за себе, учинивши од њега "бљутаву со". У том циљу кроз људе, који су постали његова послушна оруђа, па и кроз неке свештено-служитеље, па чак и високе јерархе св. Православне Цркве, који су погазили своју архијерејску заклетву, он пушта у дејство сва њему доступна средства, и са великим и вештим лукавством уводи сада већ у недра саме наше Цркве замену (подмену, фалсификат) истинског хришћанства "нео-хришћанством", прогласивши чак наступ неке наводно "нове ере", "нове епохе" у хришћанству, када све прошло, као наводно већ "застарело", треба да буде заборављено и напуштено, јер оно је "у супротности са савременим животом" и "кочи општи прогрес човечанства". Све гласније и гласније се чују захтеви – "да се очисти хришћанство", да се оно учини неким другим (хришћанством), које одговара "духу времена", а не онаквим, какво је оно било од памтивека.

Суштина тог "новог хришћанства", које неки духовито називају "ружичастим" или "раслабљеним" хришћанством, управо и састоји се у одрицању од подвига, у одрицању од сваке борбе са злом ради Правде Божије, ради спасења душа. То је – хришћанство на показ, безвољно, пасивно, неделатно, немоћно пред злом, које оставља злу пуну слободу деловања у свету, као и у свакој појединачно души човечијој.

Почели су да се шире гласови о потреби што скоријег сазивања Осмог Васељенског Сабора, који би све ове промене у нашој Светој Православној Цркви "озаконио" и учинио за све обавезним, и који би објавио све противнике таквих "реформи" и присталице истинског православног благочестија (побожности), које (иде) потиче из дубине векова од његових великих оснивача, за "бунтовнике" и "расколнике", који заслужују строге "црквене епитимије (запрећења)".

Посебно напета борба у том правцу, борба против саме суштине св. Православне вере, почела је од времена слома наше Православне Русије, која је раније била за цео свет прави бедем (оплот) истинског хришћанства.

Нестало је тог бедема, и све се пољуљало (заклимало), све се поколебало.

У самој Русији, захваћеној богоборцима-бољшевицима, почело је страшно крваво гоњење на истинску Цркву, и у исто време почеле су да се формирају "лажне цркве" – такозвана "жива црква" и "обновљенска црква", које су задале себи циљ да спроведу идеје замене (подмене, фалсификата) истинског хришћанства нео-хришћанством, које смо (идеје) ми напред навели. Прогони на веру нису повољна основа за спровођење у живот таквих идеја, па зато те лажне цркве нису имале успеха у Русији. Али зато су те идеје пребачене у слободне земље и тамо су добиле веома широко распрострањење (развој), истина, не одмах, већ постепено.

Први озбиљан покушај спровођења тих "реформи" у Православљу био је сазив у Константинопољу 1923. године од Васељенског Патријарха Мелетија IV-ог, тужне успомене, такозваног "Све-православног Конгреса", на чијем дневном реду су била постављена питања, као што су:

1) Жењени епископат,

2) Други брак свештенства,

3) Увођење новог календара,

4) Скраћивање Богослужења,

5) Скраћивање постова,

6) Укидање монаштва,

7) Простија одећа свештенства (са циљем приближавања обичној световној одећи) итд.

Већ из овог, само приближног, набрајања тачака тог дневног реда види се, ка чему су нагињали ти "реформатори Православља": њихов задатак је очигледно био – да укину (да упразне) у Православљу онај дух аскетизма, или хришћанског подвижништва, који управо и јесте суштина Православља.

Тада је тај први покушај пропао, и сам иницијатор његов Патријарх Мелетије, уступајући негодовању своје верујуће пастве, морао је да остави константинопољски патријаршијски престо. Али живот је од тог времена "далеко отишао напред", и такви покушаји, који су се све продужавали са несмањеном енергијом, почели су, на крају, да сусрећу (да добијају) све већи одзив и саосећање.

И ето, идеје "про-синода" и "пред-саборних саветовања" већ на наше очи, у последње време, почињу да се спроводе у живот, са намером, наравно, да се сазове пре или касније и толико "потребни" "Осми Васељенски Сабор", који ће и да спроводе (оствари) све те "реформе", пошто преради на нов начин Свето Православље.

Ради већег успеха у свом раду и бржег постизања својих циљева, ти модернисти-либерали, не-позвани "реформатори" Православља, каквих је већ много у свим православним помесним црквама, створили су за себе као један фронт, пошто су се укључили у такозвани "екуменски покрет", који је поставио себи наводно задатак да уједини све хришћане у "Једну Цркву", која је престала, наводно због грешности људи, због оскудице духа љубави, да постоји на земљи.

Тај "екуменски покрет", у почетку чисто-протестантски, образовао је моћну организацију заиста све-светских размера, која располаже огромним материјалним средствима и могућностима, под називом "Светског Савета Цркава", где су ушле у данашње време готово све православне помесне цркве, осим наше Руске Заграничне Цркве.

Међутим, уколико је таква организација за протестанте и сектанте, који су изгубили Једину Истинску Цркву, у извесном смислу природна, пошто они траже, иако не тамо и не тим путем којим би требало, изгубљено њихово јединство (протестантско), утолико је улазак у ту организацију православних против-природан, и не само против-природан, него и порочан и преступан (против-законит).

Тај улазак тамо православних може се разумно објаснити само неприхватљивом за православну свест жељом – да се споји (Православље) са отпалим од Цркве протестантским светом, наравно, кроз одрицање од истинског Православља. Ако се ми упознамо ближе са тим, које погледе сада отворено изражавају ти православни "екуменисти" и каква расположења њих руководе, онда ћемо се лако уверити, да тако оно и јесте.

У својим јавним наступима те истакнуте вође "православног екуменизма", већ без икакве гриже савести изјављују, да је главни задатак њихове делатности "уједињење свих хришћана", по сваку цену, не гледајући ни на какве верске и догматске разлике. "Ако све хришћанске цркве верују у Христа, онда ето, Христос већ и уједињује њих" – те речи ми стално чујемо, мада оне понекад и варирају на различите начине, али суштина њихова остаје иста. Нема ни речи о томе, да право јединство може бити само јединство у Истини, управо у оној Истини, коју је Христос донео на земљу и коју је (заповедио) заветовао чувати Својој Истинској Цркви – Цркви, која није могла бити уништена, него је увек постојала на земљи и сада наставља да постоји.

Веома тужан симптом духовног неуспеха у савременим православним црквама је и то, што се идеје "екуменизма" шире често уопште не "идеолошки" и не " без користи". Велику улогу у делу њиховог широког распрострањења играју каријера и чисто материјалистичка размишљања. Бити екуменистом - то је већ постало корисно, јер то обезбеђује и каријеру – брзо (напредовање) пробијање на хијерархијској лествици – и новац са пуним материјалним благостањем.

Ето чиме се углавном објашњава успех екуменског покрета у последње време!

Како је све то бескрајно далеко од истинског хришћанства, од истинског Апостолског и Отачког Православља!

А ми, чеда Руске Заграничне Цркве, Која још остаје слободна од ове савремене духовне епидемије куге, треба да поставимо закон за себе – на сваки начин чувати себе од заразе овом тешком духовном болешћу бого-одступничке савремености, тврдо памтећи упозорење св. Апостола: "Пазите, како је опасно ходити (како је опасно ићи)!" (Еф. 5, 15).

На нас, чеда Руске Заграничне Цркве, лежи посебна дужност да памтимо, да не може бити ни говора о било каквом помирењу или заједничарењу (заједничком смештању) духа истинског хришћанства са духом овога света, који у злу лежи, (са духом,) који нам намеће плотско мудровање, које се Закону Божијем противи, (са духом,) који подвиг хришћанског живота одбацује.

Ми смо дужни спомињати такође, да св. Православље – то није једино скуп догмата, који се хладно и формално признаје (исповеда), и није апстрактни систем неких умовања (филозофирања), него сам живот – живот у Христу, који је незамислив и неостварљив без оног аскетског подвига, коме нас учи практично Истинска Црква Христова, у току сваког Великог Поста, јасно нам представљајући, у чему треба да се састоји тај подвиг.

Без тог подвига нема истинског хришћанства, нема ни спасења!

Архиепископ. Аверкије (Таушев)

Објављено у издању: Аверкије (Таушев), архиепископ. Суштина Православља и савремена борба против њега // Савременост у светлости речи Божије. Слова и говори 1961-1968 Т. II. (Ово је говорио архиепископ Руске Заграничне Цркве пре 50-60 година, а сада готово да нема Руске Заграничне Цркве)