Истинита прича једног Руса о Србину и његовом завету

Овде је Рус случајно наишао на једног заиста побожног Србина, који се спашава молитвом и постом, кога је рат научио да се моли и пости.

О томе, како се стари Србин научио да пости. Казивање Петра Давидова

(Мој) Пријатељ, такође велики љубитељ путовања, испричао ми је некако, шта приморава њега да строго држи пост у условима који, рекло би се, ублажавају строгост (у којима би требало ублажити пост). Истина, одмах се поправио: "Као прво, – каже – не "приморава" (мене), него подржава. Као друго, на улогу васељенског учитеља не претендујем: свако сам одлучује. (А ствар) А дело је било овако...".

- Ја волим да читам књиге. И црквену службу такође волим. И заиста желим да све оно, што је написано у књигама богослужења, буде мени јасно. Зато, кад хор или чтец мрмља, завија, гута слогове, речи, реченице, ја се много нервирам. Нашао сам излаз: купио сам Посни Триод и са том књигом сам ишао на службе и пратио текст. Помаже! Али после саме службе у Триоду има обавезно "види" (упозорења), означено црвеном бојом – и то је баш интересантно, између осталог.

Ето тако, у једном од "види" у Недељи митра и фарисеја, на своју велику радост ја сам прочитао: "Треба знати, да у овој седмици они, који другачије мудрују (тј. јеретици), држе пост, звани арцивуријев. А ми (монаси) сваког дана (исто и у среду и петак) једемо сир и јаја, а мирјани једу месо, обарајући (тиме) заповест оних (јеретика) и оне јереси...". Слобода! Freedom! Будући мирјанин, ја не само да сам јео месо у одређене дане (кад се руше, разумљиво (дело), заповести свакаквих тамо јереси), него и оно о манастирском сиру и јајима (сваки дан) нисам заборавио: а то је озбиљно дело (ствар).

И тако ми се то свидело, да сам ја то правило одлучио да раширим уопште на све постове. Али шта: Царство Божије није јело и пиће, него праведа и мир и радост у Светом Духу! (Рим. 14, 17). Рад сам био (да не постим) – нећу да лажем. А ево на рачун (те) праведности…

Да, али мира није било: по дужности (пословно) дошао сам у ратом растрзану Србију, управо тада, кад су Косово и Метохију поново од ње (Србије) одузимали. Избеглице, сузе, страшне приче. Стојимо код сеоског храма негде на југу. Литургија се завршила, народ разговара. Чим виде туђина – прилазе и упознавају се. Кад сазнају да сам рус, одмах зову у госте. Причамо, тугујемо. Али Срби се ипак некако и даље држе – отуда и долазе снаге.

"Ја сам почео да се молим: Господе, сачувај нас живе и не дај нам да убијемо никога"!

Домаћин, сећам се, звао се Гвозден. Причао је, да су цела његова породица – избеглице са Косова. Док је био рат, оба његова сина су служила у војсци, а њега самог, резервисту, такође су ставили под оружје. Говори: "Рат је гадно дело (ствар). Не бих хтео некако ни да убијам, ни синове да губим, ни да будем убијен. И једном, док сам стајао на дужности (у рату), почео сам да се молим: "Господе, молим Те, сачувај нас живе и не дај да убијемо никога!" Па, у потврду искрености ове своје прозбе (молбе), ја сам обећао Христу да ћу током целог Великог поста јести само хлеб и пити само воду. Христос је испунио моју прозбу (молбу), а ја сам уз Његову помоћ одржао реч: сви ми, као што видиш, живи смо и здрави. Да, кућу смо изгубили, земљу такође, али Богу смо ближе (Бог је видљивији). Да ли је било тешко живети у време рата на хлебу и води? – Не, не бих рекао. У рату је мени веома била потребна молитва. Права (молитва). Али како ће она бити права ако ја пуним стомак, питам се? У реду, довољно је о мени (говора), а код вас, у љубљеној матушки Русији, како посте? Вероватно сви сијају (светле се)?"

– И ето ту, – говори пријатељ, – мене је обузео стид (срамота) за све моје "окушање (јела, тј. уживање у јелу)", за глупост и лењост, тако да сам ја вероватно пола сата седео и црвенео као рак. (Замисли:) Теби тамо старији човек, избеглица, прича да су помоћу строгог поста и молитве сачувани животи многих људи, а за тебе самог највећа аскеза (уздржање) је риба, пожељно црвена. Па, и икра се може ради смирења додати. Ја се умарам, ја сам на путу стално – мени треба блажи (пост). Седим ја и црвеним, чекам кад ће земља да се отвори, а стари Србин мени нешто говори о Светој Русији. И за сву моју желудачно-стомачну слободу – цена гроша добија се. А шта је то freedom (слобода)? Види се, ја нисам разумео речи апостола Павла?

Тек тада је постало разумљиво (речено Апостолом): Ви сте, браћо, позвани на слободу, само да ваша слобода не би била повод за угађање плоти, него љубављу служите један другоме (Гал. 5, 13). Гвозден је потпуно слободно почео да пости, и при том да пости тако, како ја нисам ни сањао – то никако није угађање плоти. Љубављу је он служио људима? – Да, он је чак и непријатељима, показало се, служио љубављу, молећи Христа, да никог ни од албанаца, ни од њихових "ослободилаца" не убије (тј. НАТО-ослободилаца).

Од тог времена ја настојим да постим тако, да ме не би било стид (срамота). Путовања често бивају, наравно: умориш се много, понекад страшна глад навали – бика бих појео у Страсној седмици. Али чим се сетим старог Србина, који је својом слободом служио Христу и ближњима, поново се стидим и не дајем себи на вољу. Па и бикова ми жао (зато што морају бити заклани и испечени за јело).

Петар Давидов

19. Фебруар 2018