КО ЈЕ БИО СТАРАЦ САМСОН СИВЕРС? - СВЕТИ ЧОВЕК

Старац Јеросхимонах Сампсон Сиверс један је од највећих руских повижника с краја ХХ века. Преживео је логоре, тамнице, мучења... и био духовни отац бројним душама.

Рођен у Санкт-Петербургу као Едуард, син грофа Еспера Александра Сиверса, васпитан у англиканској цркви. Као дете био је успешан у школи, нарочито у језицима (по завршетку Гимназије говорио је енглески, немачки, француски, грчки, латински и старојеврејски), музици и јахању, но слободно време проводио је проучавајући различите вероисповести. Свакодневно је обилазио православни храм - црквицу Спаса на водама, и иако није разумевао ни реч Литургије, она је одмах прирасла његовом срцу. Временом је почео да разуме:

"Свакодневно сам ишао у православни храм, да бих само чуо: 'Ти, Коме се у свако време и на сваком месту, на Небесима и на Земљи поклањамо и славимо Те, Христе Боже наш!' - то је слађе од меда. То је прва молитва коју сам научио..."

"Замислите, као дванаестогодишњи дечак, када сам ја милошћу Божијом познао Бога и Православље, сасвим одбачени Едка је морао да се супротстави оцу, мајци, сестри, брату и рођацима. И тако да уђе у себе и да се моли, да се не поколеба. И управото ме је и довело до монаштва, јер сам упознао монаштво као 12-годишњи дечак. И када сам схватио и уверио се да је Правславље - једина Истина на земљи, једино благодатно друштво које су сачувале катакомбе и Господ и Свети Апостоли - ништа ми није било потребно! Томе сам потчинио све!"

Због завидног успеха, био му је отворен пут ка било ком универзитету и то чак без пријемног испита. Изабрао је Медицинску академију. У студентским данима коначно је решио своје питање - ко је исправан: католци, протестанти, православни, Јермени и још неки - то озарење му је дошло изненада, у капели Нерукотвореног Спаса у време молебна. ("Изван благодати, изван Цркве нема дарова Светог Духа. Ево, у Англиканској, у Лутеранској и Католичкој Цркви, код њих нема дарова Духа Светога. Код њих нема тог освећења, озарења, просвећења, не само очигледних чуда. Они не лече, немају исцељења...")

Тајно је примио Православље и добио име Сергеј. Убрзо је наступила и прва Причест, коју никада није заборавио:

"Ко је певао, не сећам се; ко је читао, не сећам се. Тај догађај је био толико важан, да ми је чак певање и читање било неважно. Свештеник је изашао: 'Са страхом Божијим...', ја сам већ стајао, 'Приђите!'- и причестио ме. Осећај сијања не може се ни са чим упоредити. Пустио ме је да идем кући. Отишао сам и трчао кроз парк ликујући. И тако је било четири сата, док нисам физички изнемогао."

Привучен љубављу Божјом, одлучује се да постане монах. То, такође, чини кришом, бежећи од куће, под изговором да одлази у манастир само на одмор због ваздуха.

У монаштву је добио име Симеон. Касније, са великом схимом примио је ново име - Сампсон.

Једном је у лавру дошла његова мајка. Он је изашао пред њу у доњој мантији. - "Знај" - рекла му је - "да си нас све увредио, увредио си нашу породицу и ми те бришемо са списка живих и мртвих."

Међутим, то је био само почетак. Није дуго на миру уживао у благодати. Убрзо почињу неупоредиво већа страдања. Хапшења, борављење по тамницама и совјетским логорима.

Три часа пре хапшења у сну му се јавио Свети Серафим Саровски и дао му молитву СВЕМИЛОСТИВА која га је одржала у најтежим тренуцима ("Свемилостива Владичице моја, Пресвета Госпођо, Пречиста Дјево, Богородице Марија, Мати Божија, несумњива и једина моја надо: не гнушај се мене, не одгурни ме, не остави не, не одступи од мене, заступи, умоли, услиши, види, Госпођо, помози, опрости, опрости Пречиста!")

У свирепим животним условима, онда када би свако други на његовом месту пао у безнађе због изнуривања, он је исповедао и тешио друге с којима је делио дане. Штавише, продубљивао је своје образовање.

Седам пута је искусио блиско присуство смрти.

По ослобођењу отац Симеон (касније Сампсон) остаје изнурен, болестан и гладан, жут и мршав, уског грудног коша, с јаким кашљем и болом у грудима. Здравље му се ниакда није обновило, напротив, болести су почеле да се нижу једна за другом.

Све те године трпљења разних врста злостављања оставила су траг на његово крхко здравље, те је оболео од срца, а нешто касније добио и рак сарком.

Иако је једно време по изласку живео свештеничким животом, ни ту није имао дуго мира. Трпео је поново злостављања од разбојника, али нажалост - трпео је и од зависти своје сабраће, те је архијереј (због написане пријаве коју су одређени свештеници били саставили) био приморан да га лиши права на свештенослужење на 15 година. Било му је забрањено да сусреће своју духовну децу, да се дописује, да разговара са посетиоцима манастира. Дозвољено му је било једино да чува воћњак 12 сати дневно.

Међутим, због његове кротости и смирења бива уочено да се ради о клевети, те монаси и намесник почињу да се заузимају за њега и на њихову молбу забрана бива укинута. У Псково-Печерском манастиру он поново почиње да служи Литургије, молебане поред гроба Светог Корнелија, а добија и послушање да чита молитве ђавоиманима. Његова духовна деца се поново окупљају око њега.

Али поново почињу оптужбе. По личној наредби Хрушчова обрасци његовог рукописа послани су у све поште па су писма која је слао била издвајана да би се проверавала. Поново му на годину дана бива забрањено свештенослужење, чак и да носи камилавку, крст и мантију; поново га шаљу да чува јабуке.

Сам је признао да горих мука од тих није трпео чак ни у тамницама и логорима.
1961. забране су поново укинуте, али 1963. иде нова невоља: грађанска власт га оптужује за кривично дело, због чега му се у манастиру и суди, након чега бива лишен монаштва! И то након скоро пола века монаховања!

Селдећег дана иза ограде манастира спаљују његову монашку одежду, због чега је много братије плакало. А мантија о.Симеона никако није могла да сагори - подизала се у ваздух као лепеза. Морали су да излију на њу скоро кофу бензина.

Кроз недељу дна моле га да оде из манастира, а он уточиште налази у стану једног од своје духовне деце. Грађанска истрага није била дуга: кривица је оспорена, совјетски суд га ослобађа казне. Отац Симеон путује у Москву, код Патријарха. Када је Алексије Први видео Старца, сетио га се још из времена ипокђакона и наредио да га обуку као јеромонаха, вратио му је чин и право на служење, а 1967. отац Симеон прима и велику схиму са именом Самсон - у част Светога Сампсон Странопримца, на дан његовог рођења. Почиње подвиг старчества.

Многи епископи и митрополити долазили су по савет код њега. Али његово здравље се све вше урушавало. Трпео је срчане, али и мождане нападе - 1974. једно време изгубио је моћ говора. Када је после тога почео да служи, због његових великих претрпљених мука било му је даровано откровење: "Небо је било тако близу, да га можеш руком дохватити."

Нови јади: из његовог зимског стана опљачкана је сва библиотека, а са њом и икона Благовети, која је припадала некада Катарини II,а била је и породична икона Сиверзових. - "Господ ме постепено припрема за Вечност - одузима ми моје најдраже ствари."

Убрзо после тога био је животно угрожен у пожару, у коме је изгорела и сва остала његова имовина.

Како се ближио растанак, туга се увећавала међу његовом духовном децом. Његов овоземаљски живот се полако гасио. Лекари су се трудили два сата да реанимирају Старца коме су плућа била отекла. Пробии су и наместили пипету. Више није могао да говори, само је климањем главе изражавао сагласности или одбијање. У 16 сати и 20 минута 24. августа 1979. починуо је сном праведника Сампсон Многострадални, велики Христов исповедник.

"Бесмислено је, глупо, свој живот, снаге, нерве, срце, младост предавати свету, а не Богу." - говорио је - "Ако би ме питали да, ако бих умро и опет оживео, шта бих хтео да будем, поново бих рекао: Свакако монах, свакако! Руски православни свештеник и схимник!"