Улазак Господњи у Јерусалим

Поново беседа Владике Николаја, коју нисам нашао на српском, него је преводим са рускога:

Улазак Господњи у Јерусалим. Светитељ Николај Српски (Велимировић).

Мноштво народа, који у тескоби и гужви радосно чека и поздравља Христа, симболизује (благородна) племенита осећања и узвишене мисли човека, који се радује доласку Бога – свога Спаситеља и Избавитеља. Предводници масе народа, који мрзе Христа и желе да Га убију, (олицетворавају) представљају собом ниске жеље и земаљске мисли...

Један од најчудесних детаља живота Спаситеља видео је пророк Захарија кроз тамни покривач времена и описао је овако: ...ликуј од радости, кћери Сиона, торжествуј, кћери Јерусалима: ево, Цар твој долази к теби, праведни и спасавајући, кротки, седећи на магарици и на младом магарету, сину подјарамнице (магарице под јармом) (Зах. 9, 9).

А јеванђелист Лука, очевидац, овако описује тај догађај:

Он је пошао даље, усходећи у Јерусалим. И кад се приближио Витфагији и Витанији, ка гори, званој Јелеон, послао је двојицу ученика Својих, рекавши: идите у село према вама; и кад уђете у њега наћи ћете младо магаре привезано, на кога нико од људи никад није седео (јахао); одрешите га и доведите; и ако вас неко пита: "зашто одвезујете (магаре) "? кажите му овако: "оно је потребно Господу".

Послани су отишли и нашли као што им је Он рекао. И кад су они дрешили младо магаре, власници његови су им рекли: зашто одвезујете магаре (магаренце)? Они су одговорили: оно је потребно Господу. И довели су га к Исусу, и пошто су набацили своју одећу на магаре, посадили су Исуса на њега. И кад је Он ишао (јахао на магарету) простирали су своју одећу по путу. А кад се Он приближио падини са горе Јелеонске, сво мноштво ученика почело је у радости да слави Бога за сва чудеса, која су они видели, говорећи: благословен је Цар, Који долази у име Господње! Мир на небесима и слава у висинама (у вишњих)!

А неки фарисеји између народа рекоше Му: Учитељу! забрани ученицима Твојим. Али Он им је одговорио: Кажем вам, да ако они ућуте, камење ће завапити (проговорити). И кад се приближио граду, онда гледајући на њега заплакао је над њим и рекао: О, кад би и ти бар овога дана знао, шта је (добро) за твој мир! али то је сада скривено од твојих очију, јер ће доћи дани на тебе, кад ће непријатељи твоји обложити тебе рововима и опколити тебе, и притеснити тебе од свуда, и разорити тебе, и побити твоју децу у теби, и неће оставити у теби камен на камену због тога, што ниси познао време посете Твоје.

И улазећи у храм почео је да изгони (трговце,) који продају у њему и купују, говорећи им: написано је, дом Мој је дом молитве, а ви сте га учинили пећином разбојника. И учио је сваки дан у храму. А првосвештеници и књижевници и старешине народа тражили су да Га погубе и нису налазили шта би учинили са Њим; зато што је сав народ не-одступно слушао Њега (Лк.19:28-48).

То је опис историјског догађаја, који се догодио пре двадесет векова, како га наводи очевидац. Међутим, тај догађај има, осим историјског, још и духовни смисао (значење), па зато и морално значење за сваког савременог хришћанина. У духовном смислу (значењу), Јерусалим означава душу човечију, а улазак Господњи у Јерусалим означава улазак Бога у душу.

Мноштво народа, који у тескоби и гужви радосно чека и поздравља Христа, симболизује (благородна) племенита осећања и узвишене мисли човека, који се радује доласку Бога – свога Спаситеља и Избавитеља. Предводници масе народа, који мрзе Христа и желе да Га убију, (олицетворавају) представљају собом ниске жеље и земаљске мисли, које владају над (благородном) племенитом природом човечијом и угњетавају је. Сада та ниска природа људска устаје (побуњује се) против уласка Бога у душу, јер зацарење Бога у души сигурно ће је уништити.

Храм Јерусалимски симболизује собом светињу над светињама (најсветије место) човечије душе, оно сакривено место, где Дух Свети и код највећег грешника има слабо склониште (крхко). Међутим, земаљске страсти и тамо су продрле, а ниска природа људска и њега је употребила за своје лоше циљеве (сврхе).

Христос лечи само оне болеснике, што припадају к Њему с вером, а то значи, да неки пориви душе (нагони), иако болесни, жуде за сједињењем са Богом и траже ка Њему – јединственом Лекару у свету. Христово пророчанство о погибији Јерусалима симболизује погибију сваке душе, која Бога одбацује, понижава и избаца из себе.

Нико на овом свету није срећан осим оног, који је широко отворио капију свог духовног Јерусалима – своје душе – и примио Бога у себе. Безбожник се осећа до очајања усамљен. (Заједница) Друштво не прогони његову усамљеност, већ је удвостручује. А онај, који је сместио Бога у души својој, тај и у пустињи не осећа усамљеност. Нико не умире вечном смрћу осим онога, у коме је умро Бог.

Светитељ Николај (Велимировић)