Против абортуса - истинита прича

Не само онај грех на нас лежи, који смо сами учинили, него и онај (грех), на који помогнемо (погурамо другога), или од кога не одвратимо (другога).

Марија се припремила да иде код старца у Оленевку (реч је о свештено-исповеднику Јовану Оленевском). Не видећи за собом (на себи) нарочито страшне грехе, она је весело потрчала из свог дома на улицу, будући уверена, да носи старцу радосни дар – печурке (гљиве).

"Он много воли печурке, – размишљала је у себи Марија, – и много ће се обрадовати кад их види у својим рукама". У сусрет Марији по улици брзо и неуједначено корачала је млада жена. Кад је стигла до Марије, она је зауставља са питањем:

– Кажите (ми), молим вас, где овде код вас живи жена, која врши абортусе? – једва чујно, лоповски, питала је млада (жена).

Пред Маријом је стајала млада, мршава жена, слична девојци. Плаве влажне очи њене нервозно и нестрпљиво су трчале (летеле) час десно, час лево, нашминкане усне су једва приметно подрхтавале, подигнуте обрве, нервозно кретање руку – све је то говорило, да се жена налази у великој невољи. Марија је ћутала, гледајући у непознату (жену).

– Где код вас живи тетка Дуња, она врши абортусе? – шапатом је поновила своје питање жена, и поново су њене очи потрчале (полетеле).

– А, тетка Дуња? Она живи у тој улици, друга кућа од угла, – брзо је промрмљала Марија, да би се брже одвојила од те жене, и потрчала је даље, поново утонувши у размишљања о батјушки: како ће се он радовати и шта ће јој рећи? У возу је дремала. На путу по пољу до села од станице ишла је Марија са масом (људи), који су ишли исто тамо. Целим путем разговор је био о батјушки, о његовим чудесима. И сви су стрепели: "Он по неке (паломнике) не прима или их изгони... Господе, како је страшно ићи к њему... А (он) одједном изгони, грди, а можда и не пусти да уђеш у његову келију".

На крају, они већ стоје пред вратима келије.

Неко од њих је кротко покуцао на врата. Изашла је Наталија. Са оштрим погледом, она је грубо рекла (Марији): "улази ти"!

Марија је затрептала од радости и одмах у глави мисао: "Зна батјушка, да сам му донела печурке, и он је наредио да мене пусти прву". Једва чујно ушла је у келију, прекрстила се ка икони и весело закорачила преко прага, и сложивши крсто–образно дланове пошла је к батјушки. Изговорила је смирено, смешећи се и уснама и срцем:

– Благослови, батјушка! – и одједном чује узвик:

– Зашто си код мене дошла? Иди, показуј пут. Идите, убијајте децу, – грмео је јаким басом. Марији се чинило да је то гром затресао целу келију.

– Батјушка! Ох! Ој–еј! Шта сам то ја урадила?

– Иди, иди, иди, – одједном је смиреним тоном рекао старац.

– Батјушка, ево гљиве, сама сам набрала, – задихана промрмљала је Марија и дрхтавим рукама пружала је торбицу.

– Ништа ми не треба, иди, – уморно је проговорио старац, и глава му је пала на груди.

Као метак излетела је Марија из келије, обливена сузама покајања: "Господе, чак (ме) није ни благословио. Ој–ој, шта сам ја учинила? Зашто је нисам зауставила, него сам показала пут, где убијају децу"!

Уздишући и плачући дошла је Марија на станицу: сада ће она искупљивати своју кривицу покајањем, исповедањем у цркви. "Господ ће се смиловати на мене, али ја сам ипак са-учесница убиства детета, треба се и о том убијеном детету сада бринути... О, ужаса! Сама нисам учинила, а рачунам се убица (а убица сам постала)! Господе, смилуј се"! (Она) путем није ни приметила, како је дала некоме гљиве и почела да прича, како се показала са-учесница греха...

Ето, како је мене научио старац, драги наш учитељ. Значи, сада треба схватити, да не само онај грех на нас лежи, који смо сами учинили, него и онај (грех), на који помогнемо (погурамо другога), или од кога не одвратимо (другога).