На гори је стајала Мадона(по католички)

Над гором је стајала Мадона (по католички)". О таквим чудима треба причати руским војницима

7. априла 1945. године у граду Конигсбергу било је велико Божије чудо, кад су Бог наш Исус Христос и Пресвета Богородица спасили од смрти стотине хиљада (руских) војника. У многим историјским књигама је написано, да се неуспешни јуриш на Конигсберг одиграо 6. априла 1945 г. У тај дан на улицама града погинуло је 120 хиљада наших ратника, а Немци нису имали губитке. Међутим, на војним медаљама избачен је натпис: "За заузимање Конигсберга 10. априла 1945 г." Сваки човек ће рећи, да није могуће заузети непробојни град – тврђаву за четири дана човечијим силама. О томе ја и хоћу да испричам читаоцима часописа "Руски Весник".

Мој отац, потпуковник војног суда Петров Алексеј Петрович почетком фебруара 1945 г. био је назначен за контролора 3-ћег Белоруског фронта, пошто је он био члан Државног комесаријата за контролу армије СССР-а. После рата, у току 1948-1951. године, док је био у пензији, био је судија у Калињини (сада Твер).

Скоро сваке недеље, у мом присуству, он је причао ову невероватну историју петорици људи: младом тужиоцу, који је потом постао генерални тужилац наше области и умро 2014. године; двојици официра из командатуре Конигсберга: начелнику војног комесаријата Малигину Владимиру Петровичу и официру из групе за контролу фронта Худолеју Петру (после рата они су били слушаоци (полазници) Војне академије позадине), а такође и двојици поротника, које је волео мој отац. Ова петорица људи су сами тражили од оца да понавља своју причу на крају сваког сусрета.

Када су 1-2. априла 1945 г. совјетске трупе после веома тешких борби пришле Конигсбергу, командант Василевски А.В на војном савету је објавио, да ће покушати да пошаље ултиматум команданту тврђаве, и у присуству мог оца прочитао је текст (ултиматума): "Господине команданте, предлажемо вам да се одрекнете отпора, пошто је Немачка изгубила рат. Берлин ће бити заузет до 1. маја, а Хитлер ће бити убијен или заробљен најкасније до 30. априла. Нећемо убијати војнике ни ваше ни наше, нити рушити град и убијати његове становнике".

Официр се вратио жив и донео је невероватан одговор. 2. априла 1945 г. Василевски А.В га је објавио на војном савету увече. Одговор је гласио: "Тевтонски витезови не предају се никада. Не мислите да ћете ући у град: ви ћете бити убијани од нас, а ви нас никада нећете убити. Наши преци су вековима учинили све, да никакав непријатељ не може да овлада нашим градом. Нас не интересује шта ће бити са Немачком, пошто Источна Прусија – то је друга држава, а такође нас не интересује судбина неког аустријског јефрејтора Хитлера. Ми се не плашимо никакве војске, авијације, па чак ни новог оружја фирера, које раде у Норвешкој. И ми ћемо у својој цитадели почекати толико година, колико је потребно да ваш безбожни режим пропадне, макар од послератних последица".

Василевски А.В је одмах доставио Стаљину, и овај је одговорио: "3-ћег априла ја ћу послати авијацију, и тада ћемо видети шта ће бити кроз три дана". Три дана касније, 5. априла, пилоти су доставили Василевском: "Уђите у град, сви су убијени, зграде су срушене. По граду се нико не креће".

Ујутро 6. априла у 6 часова било је дато наређење за улазак у град. Без икаквог труда по празним улицама наши борци су стигли до базалтне горе, коју је окруживао ров са водом. Огромна челична капија водила је унутар горе. Чим су први наши војници ушли у воду, у том тренутку ураганска ватра из свих разрушених зграда и из утврђене горе положила је на земљу хиљаде људи. Снајперисти су их држали цео светлосни дан, не дајући никоме да се помакне.

Ужас је ухватио све на војном савету, кад је А.В Василевски, син свештеника, рекао да он неће више бацати у смрт људе, пошто испод града има други град, а у Москви неће о томе ни слушати и захтеваће да се заузме град у априлу. Василевски је објавио, да смо сви ми осуђени на погибију, и зато остаје само једно средство – оно, којим су побеђивали наши преци.

Ујутро до 6 часова била је достављена Казанска икона Божије Матере, и два млада свештеника у плавим одеждама у дворишту, заштићеном од метака, постројили су неку групу војника, наредили свима да скину шапке и да почну да служе молебан Богородици. После 15 минута, пошто су завршили (молебан), они су узели икону и пошли су да је носе напред. Сви у том тренутку били су ужаснути, да ће их сада убити, а они су направили два корака – и изненада је настала тишина. Почекавши минут, наши борци су поново потрчали, а над њиховим ланцима на врху ишла је Пресвета Богородица.

Капију тврђаве су отворили сами (Немци), и отуда су почели да излазе хитлеровци, да бацају оружје, стали су на колена, гледали на небо и крстили се. Код Немаца је отказало оружје на 25 минута, а приспели совјетски ратници су брзо препливали водену препреку и потрчали по коридорима тврђаве не сусрећући никаквог отпора (Немаца). Њима су у сусрет изашли са подигнутим рукама фашисти, без оружја.

Група од 90 хиљада хитлероваца се предала у заробљеништво. Мој отац је одмах био назначен за вршиоца дужности команданта Конигсберга. Он је са својим официрима лично испитивао затворенике (Немце), и сви они су у један глас говорили, да је оружје отказало, а над гором је стајала Мадона (по католички). После три дана мој отац и официри су нашли команданта Ото Лаша. Он се убио (извршио самоубиство) у једној од просторија заједно са неколико младих официра.

На медаљи "За заузимање Конигсберга" треба да буде написано "7. априла". (а 7 априла по новом календару су Благовести, што значи да је Конигсберг пао на Благовести).

Након доласка пуковника Бакланова из Москве, команданта Конигсберга, мој отац је ступио на своју дужност. Он је био контролор свих командатура западних земаља – Пољске, Литваније, Летоније, Естоније, Конигсберга и до новембра 1946. године био је командант луке Пилау.

Отац је био потресен свиме што је видео. Са своје четрдесет једне године поднео је оставку, одрекао се од поклоњеног владиног дома (куће), није узео ништа од имовине и дошао је у Твер. Наредио је мојој баки да ме води у храм на причешће. При том није ми рекао, да не треба никоме причати о томе, ја сам сама то осећала (да не треба причати – још је био комунизам). Чудно је, да за четири године од 1948 до 1951 – нико није видео да су мене водили у цркву.

У Калињини мој отац је постао најмилостивији судија за сиромашне. Све те године он је сваке ноћи стављао пиштољ под јастук, мислећи да ће неко од (петорице) саговорника доставити (комунистима) против њега за ове приче (о заузимању Конигсберга).

О таквим чудима треба причати руским војницима. Ако се буду молили – ништа страшно неће бити. И живот не зависи од количине новца и величине куће, него зависи од тога колико си ти оцрквењен (црквен човек). Прави православни Рус ничега се не боји. Јављање Божије Матере код Конигсберга доказује, да Господ воли Русију и по молитвама помаже свагда.

С поштовањем,

Галина Алексејевна Михајлова (рођена Петрова),

град Твер

П. С. : Мој отац је умро 23. октобра 1951. године од срчаног удара. Ја сам стално слушала његове приче о чуду у Конигсбергу, седећи недалеко од оца, иза завесе. Тада, 1951. године мени је било 13 година.