Улица страдања

Пре неки дан сам са пријатељем из основне школе прошла улицом за коју се нашалио: ,,ово је улица мог страдања".
Заправо, то је улица која води до храма у који је са оцем некада редовно одлазио.
Додао је да му је одлазак, а нарочито повратак падао нарочито тешко, након стајања на светој Литургији.
Због те наметнуте обавезе, догодило се да је сам боравак у храму омрзао.
Верујем да од краја основне а почетка средње школе у храм није долазио.
Разлог је једноставан, вера се не треба наметати, нарочито не деци.
Да ли то значи да дете не треба доводити на свету Литургију?
Не, напротив. Треба, али мудро.
Деца су нестрпљива, жељна истраживања, сазнања, не држи их место.
Ако би родитељ захтевао стајање у месту сат, сат и по времена, детету би црква постала не место спасења, већ дословно страдања и мучења.
Требало би да га постепено навикавате на боравак у храму и да будете свесни да му је можда потребна пауза од пар недеља, како би се истог пожелео.
Ако је потребно у одређеном тренутку пустите дете да се игра напољу, па се у исти вратите, дозволите му да понесе своју најдражу играчку, да оствари контакт са другом децом у храму, да посматра људе, иконе, вас у смиреној молитви.
Врло је важно да сте смирени, благи према детету када га поучавате како да се прекрсти, целива иконе, како да приђе светој Чаши.
Храм се не посећује само када желимо да се причестимо, у току поста.
И ван поста сваке недеље и сваког празника служи се света Литургија где дете можете да причестите (деца до седме године не морају да посте), доведете и присуствујете и ако се за Причешће нисте припремали.
Реч је о заједничкој молитви, заједничком благодарењу Богу.
Сутра се служи света Литургија у вашим храмовима, ако желите, издвојте нешто више од сат времена и заблагодарите Богу на свему.