Недеља - дан кад се ништа "не дела".

Лепо каже име. Језик крије мудрост, треба је ослушкивати.
Недеља, дан кад се не ради:
- ништа што није неопходно и, пре свега
- ништа што нас одвраћа од молитве. Јер Недеља је дан који треба посветити Господу.

Но, ако ми у Недељу не одемо у храм на Литургију, не помолимо се, макар, сами код куће, али зато формално "празнујемо" Недељу - немојмо се чудити осећају празнине због којег се Недеља чини као уклета онима који је не испуне Богом.

Недеља је, истина, дан кад се не дела. Али то се односи само на оне послове који могу да сачекају до понедељка, или макар до навечерја понедељка (Недеља поподне, кад одзвони звоно за почетак вечерње).
Међутим, оно што је преко потребно ради спасења ближњег јесте дело које, љубави Божје ради, морамо делати. Јер тако је делао и Господ.

Субота је била јеврејска Недеља. У суботу фарисеји нису ништа радили. Буквално. Бројали су кораке које пређу, нису допуштали да се лечи у те дане и многе друге апсурдне ствари су наметали неупућеном народу... (Звучи ли Вам ово познато? Подсећа ли на оно наше "ваља се - не ваља се"?) И тако... фарисеји због тога нису могли поднети Господа који је чинио добра у суботу: исцељивао људе, васкрсавао, тргао класје да би нахранио ученике...

Руси Недељу зову Воскресеније. Заиста, свака је Недеља - мали васкрс. То потврђује да у Недељу треба чинити оно због чега ће васкрснути душа ближњег, због чега ће и нехришћани поверовати у Бога у којег верују Хришћани, гледајући њихова дела, њихову љубав, њихов разум.

Благочестиви, верујући људи, истински Хриишћани, који живе активним литургијским животом, не празнују Недељу празним временом; напротив, они Недељу прослављају делећи литургијску радост с онима који нису могли да је окусе.  А зашто нису? Можда зато, да би Бог кроз њихову немоћ, испитао наша срца - јесмо ли спремни да нечију Недељу испунимо светлошћу, а не да литугијску светлост себично чувамо само за себе. Енглези је зову Сунчан дан; сетимо се да је Христос - Сунце правде.

Ако је Он - Сунце правде, ми морамо бити барем мале звезде у мраку нечијег живота. Оправдајмо, бар донекле, то што носимо Његово име, што смо Хришћани. Ако право славимо Христа, ако право верујемо - докажимо то делима, јер Апостол упозорава да је вера без дела мртва.

Ако познајете неког ко је усамљен, болестан, гладан... сетите га се, барем, у Недељу. Посетите га. То Христос у њему чека да га гладног нахраните, нагог оденете, заточеног посетите.

Светлост се умножава кад се дели. Нека пламен који осветљава Ваш пут буде пламен који ће се не може сакрити јер на гори стоји, да осветли пут још некоме. Нека се и његово срце запали поред Вашег. Тако ће Небо бити светлије, јер ће нечија ноћ краће трајати. Тако ће Царство Божије доћи и на видљив начин... иако је унутра, у Вама.

ТРСКА ХИТРОГ ПИСАРА