Наше време

 Наше време је епоха социјалних и моралних револуција које потресају свет. Нараста процес ревизија и реформи у свим областима друштвеног, културног и моралног живота, промена морала, преобликовање погледа на свет, људских односа, катастрофалног распада земље, емоционалног хлађења људи једних према другима. Одвија се разарање морала и величање греха преко уметности, литературе и средстава јавног информисања. Морал и целомудреност се доживљавају као противни природи, која се свети путем неуроза и фобија. Телевизијске емисије претварају се у инјекције разврата, суровости и гордости. Свест људи се све више секуларизује. Сведозвољеност похоте се развија паралелно са сведозвољеношћу ума (при чему се идентификује са једном од својих сила – разумом). Као последица тога отупљују религиозне интуиције, дух улази у себе и пребива као у летаргичном сну, у стању које се не може назвати ни животом ни смрћу.
Међутим, код човека остаје у души неко осећање за тајну вечности, које не може да задовољи ни позитивизам, ни атеизам. Зато човек не раскида у потпуности са религијом, тражи компромисе, који би дали простор његовој интелектуалној самовољи, не би сметали похотама душе и тела и истовремено у некој мери задовољавали његово религиозно осећање. Општи пад духовности представљао је погодно тле за модернизам, који обећава да ће створити ново, либерално и хуманистичко хришћанство које ће бити за вољу олакшано, за страсти угодно, за гордост ума непритешњено догматима и канонима. Тако човек може посећивати богослужења, вршити молитве и истовремено занимати се јогом, медитацијама позајмљеним са Далеког Истока, бити стални посетилац рок-концерата, учествовати у стварању литературних и спортских удружења при манастирима и притом себе сматрати православним хришћанином. Наравно, називајући себе не слугом Божијим, већ сином Божијим.

(Архимандрит РАФАИЛ Карелин)