Неразумна љубав чини децу неспособном-СТАРАЦ ПАЈСИЈЕ СВЕТОГОРАЦ

Гледам ову данашњу децу, нарочито ове који студирају, и видим да од своје куће имају много штете. Иако су то добра деца, неспособни су. Не мисле, неосетљиви су. Родитељи су ти који их кваре. Родитељи су прошли кроз тешке године и не желе да њихова деца оскудевају, не желе да оскудевају ни у чему. Не развијају код деце усрдност, како би била срећна и када оскудевају. Наравно, то раде са добром помишљу. Лишавати себе нечега тако да то деца не примете, то је непримерено. Али помоћи им да изграде монашку свест, и да се сама радују када су за нешто ускраћена, то је веома добро. Међутим, том својом добротом, том неразумном добротом, родитељи од њих праве неспособњаковиће. Све им дају у руке, чак и воду, како би учили и како не би губили време. Тако и младићи и девојке постају неспособни. Тако та деца, и онда када не уче, желе да све добију на руке. Зло почиње. од мајки. „Ти дете моје само да учиш. Ја ћу чарапе да ти донесем, ноге ћу да ти перем. Узми колач, узми кафу“! И деца не разумеју колико је уморна мајка која им све то доноси, јер се сами не труде. И онда почиње – тањир за једнократну употребу, одело за једнократну употребу – једу пице, а не знају ни да их ставе на папир!… Тако постају сасвим неспособни људи. Умарају се од живота: Ако им се пертла одвеже, кажу: „Мама, вежи ми пертле!“ Таква деца да касније постану; вредна? Они касније нису ни за брак ни за монаштво.
Зато кажем мајкама: „Не дајте деци да стално уче. Читају, читају па им дотужи. Нека направе петнаест минута или пола сата паузе, да обаве и неки послић у кући, да се мало помуче“.
Ове зле навике савремене омладине преносе се и на монаштво. Тако видите у манастирима да има по седам писара, и сви млади и образовани, заједно са старијима. Некада је био један писар, а и тај није имао два разреда гимназије, а сам је завршавао читав посао. А сада и да их је седморица и да вредно раде, не могу да саврше ни своје духовно послушање, него неко старији мора да им помогне!