ПОБОЖНОСТ И ПУТ СПАСЕЊА

Јер нас Србе, православце, не чека добро. Као што нас ни до сад није чекало добро, и од сад нас не чека добро; јер су сви устали противу Православља; смета Православље, прво ђаволу, а после смета и Ватикану. Највећи непријатељ Православне цркве је Ватикан...
Јер је народ ишао за владиком Николајем. Не би црвенокапци долазили код нашег патријарха да је Николај ту; само док удариш длан о длан, он би створио милион војника, Срба. Све би они то погужвали,
све би они то почистили, и Србију, и све што је српско. То је био ауторитет...
Западни свет је пут безакоња.
Јер то мора да буде тако. Је л’ да се одрже Хрвати и да се одрже ватиканци, који су убијали народ будацима, и дете у колевци? Је л’ то побожност? Каква то вера, каква то побожност!?
И сви народи који су пошли за неверјем, који су пошли за грехом, за жељама телесним, они су упропастили и себе, и државу, и нацију и све. Путем греха је овакав свет данас дошао, какав је, али то је све због греха. Јер они што су хтели да буду, да живе по својој вољи и по страстима, по осећањима и жељама тела, они су први одступили од закона Божјега, зато што су хтели да угађају себи. Мењали су зато и веру, и побожност; и зато што су мењали, онда су све даље ишли од Бога. Као
Адам. Кајинови синови, они све даље одлазе од Бога. А Авељеви синови, они су све ближе ишли Богу; све су бољи и ваљанији били. Нама је Запад познат као културан свет, напредан свет. Али то је безбожан свет. Он живи само за телесни живот; код њих је то циљ
главни, да они удобно живе, да буду задовољни, као оно животиња, кад је добро нахраниш, она је мирна; ако је не нахраниш, она не може да буде мирна, није добра.
А људи не смеју тако. Они се не мењају према храни, него храном господаре. Оно што њима, што им је штетно за веру, што им је штетно за њихов карактер, они то не употребљавају. Ако је у питању пића много, ако је у питању грамжљивост велика, себичност, незадовољство,  трговина, то они избегавају, побожни људи. А они су давно изгубили православну веру, и немају православно осећање; немају православне жеље. Поред тога што су они, као, један свет културан, они показују кроз то једно велико дивљаштво. Једно велико зло за човечанство; једну тешку, неопростиву ману. Дошло је код њих у памет, да не треба Бог да влада, и да не треба да владају Божји учитељи, они који науку Божју шире, него они који шире срећу у земаљском животу, срећу телесну, материјалну, то код њих живи, и они
за то живе, и код њих то напредује; то је дошло зло са Запада зато што нису православни.
Учите веру и поштујте веру; служите Богу да бисте срећни били, јер нема среће без побожности. Људи су мислили да има среће без побожности, па су тако и радили. Али сад су видели да нема среће без по-
божности, и верни и неверни... И они који су комунисти и који нису;  виде да нема среће без побожности, нема јединства у народу без побожности; без традиције наше, без поштовања предака, наших славних вођа
и мученика нема ни јединства, ни традиције, ни ништа. Док смо ми имали побожне владаре, краљеве и цареве, дотле је био народ побожан; а кад је народ изгубио побожност, Бог му је узео побожне владаре, па му
је дао непобожне владаре, као и што је народ непобожан; баш онако исто. Уколико се народ боље враћа, цео ће свет да се врати ваљано Богу...
То што ја вама говорим, никад вас нећу питати, да л` сам вам досадан – не. Ја од вас не зависим. Ако ви нисте побожни, ви мени не требате ич ! Што ћете ви мени и што ћу ја вама? Не требамо ми једно другом, ако нисмо побожни. А ако смо побожни, ондаг ће наша Црква да
пева; онда ће наша душа да пева, и моја, и ваша; и ваше деце; и ваше куће и ваше породице; онда ћемо ми бити срећни. Зато ја вама говорим то. Не да од вас створим не знам шта, него да створим побожне људе и богобојажљиве људе. Оне који треба сутра да путују из овога света, да иду слободно, са делима богоугодним...
То мора код човека да оживи и да му да снагу, да он може да буде побожан. Ако неће да буде побожан, нека гледа у њиву, нека гледа у ливаду, нека гледа у свет, нека гледа у новац, нека гледа у своје дипломе, а
видеће да ће то све да остане, и он ће отићи без имало добрих и богоугодних дела, јер га је то занимало, то га је интересовало. То није побожан човек, који тако може да буде порочан, и тако заокупиран, и тако унакажен, да он може да каже да је побожан.... То Бог тражи од човека; и сама наша душа, само наше осећање, и сама наша воља, траже од нас да смо ми побожни људи. Кад нисмо побожни, одмах подбацимо, одмах скренемо с пута, одмах смо се везали са неким грехом, одмах грешимо; а кад смо побожни у души, онда нас та побожност прати; она нас прати свукуда: и у самоћи, и у друштву, и она је мерило, она нам диктира како ћемо да се понашамо, и никад нећемо да претерамо нешто; а кад човек није побожан, онда хоће да претера. Хоће да претера у гњеву, у много којечему хоће да претера; а кад је побожан, он онда има меру.
Побожност је код човека најважнија ствар. Све шта имаш, то твоје није, кој зна чије је било и кој зна чије ће још бити; а побожност,  ако немаш побожност, нећеш имати богоугодна дела, нећеш имати праведничка дела. И кад немаш праведничка дела, шта ће да те прати у онај свет кад пођеш? Пратиће те твоја грешна дела, јер ниси имао праведна.  Сама непобожност је тежак грех; сама непобожност, незнање и  небрига о Богу и о души, то је тежак грех... Побожност има свој глас; побожност има свој живот, има своју моћ, и има своје право те се налази; и ти можеш да чујеш и да видиш, и
да осетиш потребу побожности. Побожни људи, они увек и кроз све чују глас Божји и виде да их Бог зове у побожност, у послушност Богу, ради вечнога живота...
Ја вама увек говорим о побожиости и знам ја да је вама то корисно. Да није корисно и потребно, не би Бог слао пророке, не би Бог оставио Апостоле и светитеље, да говоре о науци Божјој. И Црква данас зато постоји, да говори о науци Божјој. Благо ономе човеку који слуша науку Божју, а зло и наопако човеку који не слуша науку Божију. Кад ће да је зна, кад ће да искористи
овај живот... и да буде сретан у вечном животу, кад? Никад више. Зато је  Бог и казао: Радите док је дан, доћи ће ноћ кад нико не може да ради.
Зато ја вама говорим, угледајте се на свеце, на свеце које славите.
Сви ви славите, имате крсно име, и сви ви славите Божје угоднике. Ти Божји угодници су вама врло познати. Бог даје оном славару који слави своју крсну славу, даје му кроз његово осећање, да он разуме свеца и поштује свеца баш за то, што је он Божји угодник.
Тако можемо ми увек да имамо у себи и око себе сигурну науку која нас води Богу. Шта се тебе тиче ако неко неће да се спасава? Увек је било таквих, увек је било нерадника, увек је било лопова, увек је било
голанфера, зато што су нерадници. Ал’ је било и радника, било је и трезвених, и способних; и није се марило, и нису гледали на те лошије људе.
Тако и ми имамо на кога да се угледамо, имамо кога да питамо, и да будемо побожни.
Наша срећа, и у дому, и међу старијима, и млађима, зависи само од наше побожности...
 Побожност је код човека најважнија ствар. Ако нема побожности – пропада! Пропада породица, пропада свака установа, пропада држава.Ми смо данас једна пропала држава; и та наша држава не може да
се окрепи никако, јер нема праве побожности у народу. Зла навика, зли обичаји, то је одвело народ далеко од Бога. Не може он своје зле навике да преиначи, да окрене у добро, у служење, у побожност. Зато ми, као
држава и народ један, апсолутно пропадамо: нешто данас, нешто јуче, а нешто сутра, и после неколико дана и времена – пропаст је неминовна.
Побожан човек не гледа шта о њему други људи мисле, шта о њему други људи говоре, какву вредност они њему приписују и признају. Он гледа оно што је Богу угодно, и тако се влада, како је Богу угодно.
Отац Сава Вазнесењск