Поменуо сам часно име «Царства Божјег» и одмах је испливала највећа карактеристика ове, сада већ целога света, несреће, о којој готово нико не говори. Ради се можда о првој таквој несрећи са којом се суочавамо затворених цркава и светиња. У супермаркету може да се остане сатима, макар и уз дистанцу од другога (који је одједном напрасно постао скоро непријатељ), док црквена заједница нема право да се сабере, макар уз правила сабрања која важе за супермаркете. У шест разлога, због којих може да се изађе из куће, не убраја се потреба непосредног односа заједнице са Оцем (носталгија за Оцем усмерава се према лицу лидера и «стручњака»). Толико је, са друге стране, по себи јасна ова забрана за богослужбене заједнице, заједно са забранама за забавна, уметничка и политичка сабрања (будући да смо се ових дана, преко сваке мере, наслушали да је «религија» «унутрашња ствар», у тренутку када је догађај Хришћанства искључиво и првенствено заједница богослужења), за коју би се могло рећи, са ове тачке гледишта, да је оно што ће се показати новачењем и спомињати се када несрећа прође, управо овај нови самопрокламовани систем поретка вредности и ствари, у коме за друге епохе подразумевано заједничко призивање Бога и однос са Њим, да би се спасило што се спасти може, не припада више првенствено препознатим носиоцима самосвести (али и спасења или давања смисла) заједница, у тренутку велике кризе. Духовна средства суочавања са кризом, Свете Тајне и еванђелске врлине, стављају се очигледно на маргине, и из њих више не извире истинска нада излечења, заштите и помоћи, достојна да се озбиљно узму у обзир. Случај Бог функционише само «приватно», у овом подразумеваном оквиру, у датости створености затвореног схватања човека...
(о. Никола Лудовикос)
Коментари
Постави коментар