ПОУКЕ СКРОМНОГ ДУХОВНИКА

Свети отац Исаија био је духовник ретке смерности, пун духовне учености и познавања душе људске са свим њеним вишим особинама и слабостима. Лично га је познавао и тадашњи патријарх Александријски и сматрао га је као човека праведног и светог.


Свети отац Исаија (не треба га мешати са пророком Исаијом) живео је у другој половини четвртог века по Христу и био је савременик светог Макарија Великог. Родом је био из доњег Мисира, а живео је у пустињи која се звала Скит недалеко од вароши Александрије. Родитељи су му били прости људи. Да ли је учио какве школе не зна се, али је оставио доста тога написаног, од чега је православно монаштво изабрало оно најпоучније и најкорисније за своје вернике.



Боље је ћутати него говорити, јер ко ћути тај сабира, а ко много говори тај расипа.

Ко хоће да буде чувен међу људима, тај не може бити слободан од зависти, а ко је завидљив не може бити смеран. Такав је предао своју душу сотони који га навлачи на грехе многе и дух му убија.

Дође ли ти на памет да осудиш по кога за какав грех одмах помисли да си ти учинио много више. Ако ти дође на памет да си ти и по неко добро учинио, одмах замисли и ово: ко зна да ли је и то што сам учинио и самом Богу пријатно.

Једанпут виде отац Исаија неког човека који је чинио велики грех, па ипак не осуди га, већ рече: Кад га Господ трпи који га је створио, ко сам ја да га осуђујем.

Мудрост се не састоји у многом говору, него у томе да знамо када и шта треба говорити. Разумно ћути, разумно и говори. Пре него што почнеш говор, помисли о ономе што ћеш рећи да би знао какав ћеш одговор дати. Не поноси се својом памећу. Највише зна онај који говори ништа не знам. Круна мудрости је: себе прекоревати и за најмање грешке и стављати себе ниже свих и свакога.

Има пет узрока због којих се јавља блудна страст. То су: празан, пуст и саблажњив говор (певање светских песама); гордост, охолост и поношљивост: прекомерно спавање ; кицошлук и најзад преједање Ако хоћеш да се ослободиш блудне сласти ти у место празна разговора, читај псалме; у место гордости заволи смерност; уместо многог спавања — дембелисања — по дуже се Богу моли; у место кицошлука заволи простоту и скромност одела ; у место прождрљивости пости и уздржавај се у јелу и пићу.

Сатана се много боји и бежи од онога ко чешће говори ову молитву: „Господе Исусе, Сине Божји помилуј ме“, и ко чешће чита усамљено Свето Писмо.

Да би остао чист душом не падај у грехе у које си раније падао. Благодат Божја прима човека који се гнуша и каје за грехе пред Богом Он их предаје забораву. Ово се види из јеванђелске приче о блудном сину.

Узалудне су молитве и испаштања оних људи, који гаје у срцу свом злобу на ближњега и жељу за осветом.

Онај човек кога и сама његова савест изобличава далеко је од милости Божије.

Онај нема страха од Господа ко се покорава греху.

Ко гледа себе и своје грехе, нема када да се бави празним и узалудним разговором.

Где је мир са ближњима тамо је Бог. Где тога мира нема тамо није Бог. Мира у срцу нема онај који види увек туђе грехе — па због тога тај је далеко од Бога. Онај има мира у срцу ко види само своје грехе. Опроштај грехова не зависи од места где ко живи ни од положаја на коме је, него од смерности.

Питали су старца: „Шта је то страх Божји“. — Нема страха Божјег код оних који су заузети оним што Богу није угодно, одговори он.

Не препирите се један с другим ни о чему; не говорите рђаво ни о коме; не осуђујте и не понижавајте никога ни речима ни у срцу своме. Никако не ропћите ма на кога било и не будите подозриви ни на кога ма у ком злом делу.

Богу су мила она добра дела која се чине тајно.

Страсти се рађају од нерада. Отуда се и вели: „Лењост је мати свих порока“.

Страсти се из душе гоне плачем и уздахом.

Главне гране зла ове су: блуд, похотљивост, среброљубље, очајање (и туга), клеветање (опадање), гњев, мржња (злоба, пакост, завист), поноситост (охолост, хвалисање, таштина), гордост и лењост. Од ових постају сви остали греси.

Извор: „Духовно злато којим се небо купује“, Епископ Мелентије