Светлоносац владика Данило Крстић

Кад сам вас видео испред излога књижаре, сетио сам се догађаја из моје ране студентске младости у Паризу, док сам још студирао на Сорбони. Често сам био без пара и често сам буљио у излоге великих књижара. Тако сам се једне вечери нашао пред излогом књижаре у великој париској четврти где су, са свих страна стајале напудране женске особе које ми нису привлачиле пажњу, ја сам гледао излог књижаре чије књиге нисам имао пара да купим, а желео сам их за себе.

Одједном се чула сирена полицијских аутомобила. Док сам се освестио, схватио сам да је читава улица блокирана возилима чија су светла осветљавала сваки кутак, а сирене означавале да је закон ту. Одмах сам схватио да је то била рација на нерегистроване и непознате проституке, које су можда у себи скривале и неке болештине. Погледао сам на њих. Биле су узнемирене, али биле су и часне према мени, ни једна се није позвала на мене, иако сам био једини мушкарац који се затекао на оној улици, само зато што сам буљио у излог са књигама. Но, од полиције милости није било. Жене, а и мене су стрпали у аутомобиле, иза решетака. Био сам разрогачених очију. Ти уз мене, иза решетака полицијског аутомобила, седеле су проститутке. Осећао сам у својој души њихову узнемиреност, а у свом носу помешане мирисе најразличитијих јефтиних парфема. Од њихове разноликости ми се завртело у глави. Била је то само тренутна немоћ. А када сам дошао к себи, испред ока сам аналитички посматрао једно по једно лице, женску нападну и јефтину одећу и ужасну, вероватно најјефтинију шминку, која је од увелих несрећних лица, требало да дочара лице лепотица, тако да би их један мушкарац само пожелети хтео.

У полицијској станици су били груби и немилосрдни и према девојкама и према мени. Дао сам своја документа, али сам, заједно са девојкама, додуше у посебној ћелији, читаву ноћ провео иза решетака и могао сам да их посматрам. Где под овим околностима да спавам, иако су затвором владали мир и тишина? Склупчао сам се на кревету иза решетака, полако и испод ока посматрао оне девојке. У то време сам још увек био без Бога, али у њиховим лицима и рукама прочитао сам вапај: спасите нас! Није се чула ни једна погрдна реч, коју, како сам касније уочио, ми хришћани можемо да упутимо једни другима.

Да, ја сам у једном тренутку схватио патњу ових паћеница, а после заједно проведене ноћи иза затворених врата, схватио сам како су ми те душе у свему, сем њихових телесних грехова, који су значили „узми за цену и дајем“, биле блиске. Зажелео сам да имам моћ да скинем звезде са неба и да им помогнем. Али ја сам био само обичан, сиромашни студент Сорбоне. Уистину сиромашан, јер богатство је у Богу, и нисам могао да им помогнем. Касније у животу сам много мислио и трудио се око пијанаца. То су били добри, позитивни људи, али у тренутку изазова и људских слабости, а немајући неко људско разумевање утонули би у свет алкохола. Ох, како сам их све волео! И несрећне пијанице и још несрећније проституке.

Данас, са велике дистанце, када је Бог загосподарио мојом душом, знам да је прибежиште у невољи само и једино Бог. Али како то другима показати? Како да помогнемо несрећницима? Да, драга кћери моја, само нашим трпљењем, нашом молитвом, за те људе и што је јако важно, да их никада не осуђујемо и изобличавамо.

Владика Данило Крстић (1927—2002)

_________
Из књиге соколичке игуманије Макарије
„Светлоносац владика Данило Крстић“